НИКО НИКОГ НЕ..СЛУША

Могло је ово у наслову да се напише и мало другачије – „нико никог не..*...“ – али важније је остати фин него испољавати ситне „бруталности“ (читај: отрцане фразе и псовке), кад се и овако довољно разумемо као што би и „онако“. Увек би требало да у комуникацији примењујемо „снагу аргумената“ пре него „снагу гласа“ (читај: галама и псовке).

Ако је неко, прочитавши наслов, већ помислио на могућ „сочан“ садржај овог блог текста, зачињено разним „пикантеријама“ из наше шире свакодневи..це, не, нећу негирати, али само подсећам да ћемо ипак бити фини. На пример, важније је рећи правилно: свакодневица, него рећи или написати „свакодневНица“ (правилно је без „н“). Стварно, откуд људи навалили да у реч „свакодневица“ умећу слово „н“, па добију „свакодневница“, што нема ама баш никакве везе са намераваним значењем. То убачено „н“ одмах мења и значење појма, мења и акценат, деконцентрише, иритира, доводи у сумњу општу писменост онога ко изговара са „н“...

Не бих да превише језички закерам (верујем да се због тога нећете на мене наљутити!), али заиста кад наиђем на тако приметну грешку, треба ми мало времена да се „саберем“, придигнем, отресем прашину са панталона, осврнем се око себе: да ли ме је неко видео док „посрћем“ и падам на трепавице. Данас је срамота некога због нечега исправљати. Још увек је реч о „свакодневици“ а не о „свакодневНици“... Јер, та свакодневНица више личи на „сваком по дневница“, или већ... Но, хајдемо даље, довољно је било „тупљења“ о правилном говорном језику свакодневи..це.

Када бисмо умели и да слушамо, а не само да говоримо –  мало себе, мало друге, мало треће... Када бисмо знали да препознајемо ваљане аргументе или да се не служимо перфидним антиаргументима... Када бисмо својим коректним слушањем препознавали и коректне тонове у изговореним мислима оних које слушамо... Када бисмо свако сваког слушали с уважавањем, али стварно!, онда би и наслов овог блог текста био: „Свако сваког слуша“, уместо: „Нико никог не..слуша“... Зашто нико никог не..слуша? Па, јасно је, зато што нико никог не..*е*е! (Пардон!)

Обратите пажњу, убудуће, када чујете да неко на некога галами (пени, грми, сикће...!) може бити само да или користи снагу гласа услед слабих аргумената, или онај други не уме или не жели да слуша, па иритира до те мере да разговор прераста у „рат речима“. Они који су „ничим изазвани“ принуђени да ту непримерену галаму слушају олако је називају – свађом. Прво им наум падне да то свађом назову. Јок..море, није то свађа већ, једноставно, неко неког неће да (са)слуша. Е, сад разлога је много: култура, нарав, васпитање, безобразлук, ја..па..ја, (не)поштовање, тврдоглавост, неувиђајност, неспособност, ограниченост, непопустљивост, нарцисоидност, „круна на глави“...

Није другачије, шта..више, ни када угледате двоје како бесомучно ћуте. Ни не..гледају се. Било да је реч о шетњи (макар се и за руке држали), или у градском превозу, или у аутомобилу, или за кафанским столом, или у мега маркету (макар заједно колица гурали), или док се играју са децом, или..или...или... Скоро да је очигледно да се уздржавају од сваке комуникације јер већ знају да она може свакод тренутка „ескалиратри“ у „рат речима“. Јер, знају већ да не желе или не умеју да слушају, једно друго... Јер, нико никог не..слуша... А, већ смо поменули низ разлога, који превасходно леже у нама. Можемо наставити тај несувисли низ помињањем еманципације, мобинга, људских права, родне равноправности, самољубивости, толеранције (каква год), ти..па..ти, моја је последља... Али, чему све то кад је основна поента у – неумећу слушања.

Или ћемо, ако бисмо ту тему уздигли на знатно виши ниво, на све гледати као на узалудну „борбу с ветрењачама“. С једне стране, на пример, они што их политичарима називају (мада се гнушам оваквих примера!) који данас нити слушају нити ослушкују „свој народ“, нити желе да слушају; па како онда да очекујеш да могу нешто паметно и корисно да кажу, осим о (не)скривеним личним себичним интересима, испразним обећањима, замагљивању... С друге стране, „тај исти народ“ уопште не уме да слуша шта му се говори, нити жели да слуша с разумевањем, јер разапет је између „сјаја“ (не)стварности и „ријалитија“, и бруталног „естрадног“ начина.

Да ли онда уопште има основа примедбовати о темама: како смо преопрезни и како смо недовољно храбри на друштвеним мрежама, неодлучни, инфериорни, уздржани, повучени у сопствену шкољку, заплашени, како избегавамо агресивнији начин обраћања (спрам власти!)..., кад је толико јасно да „нико никог не..слуша!“. Или је нешто „треће веће“ по среди: мислим, ко кога слуша, ко је чији, ко је коме, ко од кога, коме колико и чему..., докле више?! У овом блог тексту – толико!

*

П. С. ~ Занимљиво: три-четири дана пре мене (таман сам исписао „прву руку“ овог текста) и блогерка Марина Сабо је у Групи „Блогери“ објавила блог текст под насловом „Да ли чујете или слушате друге?“; намерно нисам прочитао тај текст, док не објавим овај свој „Нико никог не..слуша“, па ћу сада да упоредим: колико смо близу у садржајима, кад смо већ толико слични у насловима. Али, ово би можда могло бити занимљиво и нашим блог читаоцима. Зар не? Најбоље би било да се сити „накоментаришемо“...