ЧЕКАЈУЋИ РАЗУМАН ВЕТАР

Овог последњенедељног јутра, на једној земунској пијаци, не на оној великој у центру града... Мој уобичајен задатак јесте само да возим, чекам, слушам радио, (п)осматрам... Док кибим на све стране из аутомобила паркираног на „незгодном“ месту, али тако да је тик уз пијацу и да никоме не смета, осим припадницима Комуналне полиције који чим прођу одмах фотографишу и после неколико дана пошаљу написмено казну на кућну адресу.

И док тако у месту чекам, слушам на „другом програму“ радијску емисију  „Чекајући ветар“. Истичући да је тачно тридесет и две године од како та емисија непрекидно успешно траје, водитељка разложно наводи саговорнике, који се укључују „уживо“ у програм, на разговор о теми – екологије. Међу телефонским саговорницима има и оних који емисију прате од самог њеног почетка или деценијама или годинама... Углавном се јављају саговорнице, пораниле госпође у недељу, и иако све некуд журе, радо су издвојиле неколико минута да се огласе у њиховом одабраном контакт програму. Лепо причају, нема шта; примедбују аргументовано. Врло добро су обавештене о свим еколошким проблемима. И не само обавештене, већ и предузимљиве. Толико тога корисног се могло чути да би за моју „лупу“ (читај: ОсвемуПодЛупом) било посла и посла... Заиста! А шта рећи за господу, осим да су лењи или недовољно заинтересовани. Неоправдано! Нигде их нема.

Водитељка би увек умела вешто да издвоји по једну кратку реченицу из сваког „добро зачињеног“ излагања, као мото и поруку, што је емисију чинило додатно занимљивом. То су оне једноставне поруке које се лако разумеју, још лакше се као памте, али и брзо се заборављају... Јер, да није тако људи би знатно више пазили на животно окружење, помагали „зеленим патролама“, давали значајнији допринос у очувању наше једине планете, били активнији, агилнији, одлучнији...

Заиста, непресушне теме у оквиру емисије „Чекајући ветар“. Помињу се спонтано појмови: екологија, култура живљења, понашање с кућним љубимцима, филтери на фабричким димњацима, складиштење и чување опасних материјала, опасно прскање из ваздушног простора, неопрезна и лоша исхрана непровереним прехрамбеним намирницама, оружани и неоружани облици ратовања, разна „глобална“ угрожавања, немоћ „људи на власти“ да се или одупиру тим пошастима или да препусте другима да то далеко успешније чине...

Није изостављено ни помињање казнених мера за оне који не маре ни за себе ни за нашу децу нити за будућност наше унучади... Навођени примери казују да су најуспешније мере оне што их називамо „ударање по џепу“. Али, не само по џепу прекршилаца, већ и по џепу оних који су болећиви, несавесни, солидарни, ... ... Уопште, нико не поштује законске одредбе, или не бар у већини случајева. И када водитељка слушане емисије не би с времена на време понављала назив „Чекајући ветар“, скоро бих помислио да би наслов емисије могао да гласи и „Чекајући метлу“... Стварно!

На пример, када би онај што баци пикавац на улицу био бар симболично кажњен, и да мора тај свој бачени пикавац да подигне и однесе и убаци у канту за отпатке, и успут да покупи и све остале бачене пикавце... Или, ако власник кућног љубимца одмах не покупи измет (стварно не кривим љубимца!) са површина тротоара, плаже, парка..., и не поступи по пропису, да буде санкционисан на лицу места... Или, ако предузеће нема заштитне уређаје на великим димњацима... Или, особе које својим антиграфитима неукусно нарушавају изглед фасада приватних и јавних објеката... Или кад неко непромишљено ломи градско зеленило где год застане, или... или... или...!

Све ово је поменуто у емисији „Чекајући ветар“, за неких тридесетак минута, док сам седео у аутомобилу, близу пијаце, и чекао; и касније возио до куће и остао још мало у колима да одслушам емисију до краја... Зашто би онда било чудно што ми се у глави врзмало час: „Чекајући ветар“ а све више и више: „Чекајући метлу“... Да..да..., требало би најзад, док још има смисла и времена, дохватити се велике „метле“; добро знамо шта то значи?!

И док слушам, и размишљам, и промишљам, и асоцирам... и задуго након емисије; и све ми нешто недостаје у њеном наслову, да би било онако у мом стилу. Ако не баш препознатљиво од прве, а оно бар наговештај. И, наравно, одмах се сетим шта фали у самом наслову! Тако је! Нема у наслову емисије три речи, већ само две – „Чекајући ветар“.

Уместо помињања „метли“ и „кучина и трица“, мада сам на то све време помишљао сасвим озбиљно, убацим одмах једну једину реч и задовољно протрљам руке, а видим да се и моја „лупа“ смејуљи. Између две речи наслова емисије убацим само једну реч – разуман – и добијем суштински управо оно што сам од самог почетка смишљено и циљао. Зар није неупоредиво примеренији наслов: „Чекајући разуман ветар“. И не само да би се могли знатно повећати садржај и теме, о чему год, већ би и за „метлу“ било посла и посла...!