ТОЛИКО ДОБАР БЛОГЕР

Блогер треба да буде толико добар да га блог читаоци памте бар мало дуже од појављивања сваког његовог следећег блог текста. Наравно, ако су га иоле с мало пажње прочитали. Није лоше ни када наслов блог текста одјекује или одзвања у мислима блог читаоца још неко неодређено време. А да не помињемо колико је (или: како је) пожељно да садржај прочитаног „позива“ читаоца на промишљање о истој или сличној теми...

Препоручљиво је, често многи кажу, да блогер „пажљиво“ треба да одабира циљну групу којој се обраћа, па самим тим и одређен(иј)у тему која би својим „усмерени(ји)м“ садржајем привлачила одређен(ији) део „читалачке“ блог публике. Ја сам се одмах определио за „лупу“ (тачније: ОсвемуПодЛупом), а то би у најкраћем могло да се „преведе“: необичне теме, оне о којима се ретко пише или бар скоро нико не пише. Јер, остварио сам скоро све своје „писанијске“ амбиције, па „пишем за своју душу“ и за оне који то препознају, а не да гледају само „кога би то могло да занима“.

И, јер, ја правим разлику између појмова „занимати“ и „интересовати“. Ја пишем за оне моје читаоце које оно што ја пишем, пре свега – занима. Одавно сматрам да реч „интересује“, осим тога што није српска већ одомаћена позајмљеница или туђица, више нагиње естради, површности, радозналости... Кад кажем да ме нешто занима, онда мислим стварно, суштински, искрено, „дубиозно“..., а не тек онако! Онда ме стварно занима!

Док сам био новинар, а трајало је то с мањим прекидима више деценија, сматрао сам увек да је новинарство посао динамичан, занимљив, човек може да упозна много људи и да промени много средина. Када бих опет „могао да бирам“, или да почињем, опет бих био новинар. Извештавајући о свему и свачему ви се обогаћујете и много тога сазнајете, па ако вас још и похвале за написано – то је врхунац. Мана је једино што ваш уредник увек може да прецрта написано (или „баци у кош“), а новинари су врло сујетни људи, мада не више од других... Новинар практично четвртину живота проведе на разним путовањима. Тако да када једног дана, ако успе на време да напусти новинарство (а ја сам новинарство – званично – напустио правовремено), најжалије му је тих путовања.

Као и новинар, и блогер треба да је вредан и да је стално својим читаоцима пред очима. Блогер, као и новинар, осим тога што је некад био аутор небројених чланака у новинама и часописима, по којима би га и без потписивања препознале не само колеге већ и читаоци, треба да је „пред својим блог читаоцима“ довољно „пред очима“, у оквиру свог блога или на местима где их је навикао, тамо где препоручује све своје блог текстове – нове или старе; на пример, на Фејсбуку, Гуглу плусу, Твитеру, одабраним блогерским групама...

И, не треба претеривати учесталошћу појављивања, али није добро ни када се чине дуже паузе, јер и читалац је од „крви и меса“, па би док те чека могао да се малко и „о'лади“. Тако сам одмеравајући дошао до привременог закључка да је сасвим довољно да се појављујем пет пута месечно, или сваких пет до шест дана. Не више, али не ни мање!

Знате?, шта је још важно, кад већ о блоговању ћаскамо; важно је да не знате много унапред о чему ћете блогописати, или бар да не знате све. Најбоље „звуче“ они блог текстови који настају уочи самог објављивања. Онда вам се „омакне“ и оно што носите дубље у себи, и што бисте да имате дан два више вероватно или избацили или одложили. Као, понекад, и свеже месо које може да одстоји у фрижидеру још до сутра, прекосутра..., али онда га потрошите уз „измењени“ рецепт.

Блогер је „толико добар“, а то је једно од мојих искустава, и покушавам да се тога придржавам (кад год се сетим!), заиста, добар само толико колико је лично спознао начин сопственог трајања: да трајање буде више од временског периода између два узастопно објављена блог текста. Траје, на парче, траје, траје... Тако , онда, може укупно дуго да (по)траје... Не само дуже, већ и више и значајније и занимљивије... Можда је овде најпогодније место да ставим тачку; шта ви мислите?!