КОМЕНТАРИ ДОБРО ДОШЛИ

Лепо...! Показали смо у претходном блогу – ПРОЧИТАЈ ПА КЛИКНИ – да се сасвим довољно разумемо, да можемо корисно и ненапето да коментаришемо, да се узајамно поштујемо, да смо баш спонтани, наравно, и да можемо да надмашимо сами себе. Важно је и да смо добронамерни. Имамо (још) много тога, на овом блогу, да свакој причи допричамо, додамо, зачинимо је... И, да сваки коментар представља нов одмерен „мини-блог“... Додуше, коментари су осванули на Фејсбуку, уз препоруку блога на мојем профилу; нису и непосредно тамо испод блога, али...

Читање текста није вам „узело“ ни десетак минута времена, а за коментар је потребно још пет минута; може и мање, али чему журба: зар нам није свима пријатно да се мало дуже задржимо у блог баштици званој „ОсвемуПодЛупом“. Има ту и довољно простора за свакога, и још довољно разних занимација. А колико је тек коментара остало пропуштено, ненаписано?! Чекају!

Замислите: повремено се вратимо на неку од 150 објављених блог прича (проза или поезија), одабрану онако насумице, подсетимо се накратко њеног садржаја и „бацимо“ коментарчић који би могао да „обори с ногу“... Не само због пуког коментарисања, већ чисто ради забаве, дружења, задовољства, окушавања у писању, примедбовања, реаговања, покретања... Онако, шта вам у том тренутку „падне напамет“...

Јер, тих стотинак блог прича тек сада сазревају; не бледе, преживеле су проверу „читалачке блог јавности“, и све више истичу кандидатуру за сврставање у евентуалну „еКњигу“. А, моја идеја је да ако већ дође до електронског издања књиге: да свака одабрана блог прича остане и у друштву њених изнедрених коментара. А, има ту и других занимљивих идеја. Биће о њима „дивана“ кад дође за то време!

Било би лепо видети (зашто не?) на једном месту бујицу коментара како се сливају у блог, на пример, из Онтарија, Београда, Новог Сада, Земуна, Смедерева, Ниша, Сремских Карловаца, Сомбора, Врњачке Бање, Младеновца, Крагујевца, Врања, Обреновца, Кавале, Москве, Франкфурта, Братиславе, Никшића, Гроцке, Новог Београда, Сутомора, Бања Луке, Истре...

Јасно је свима: не можемо лако мењати свет, и овај око себе и онај уопште, али можемо позитивно утицати на свест људи, јер, речи се незауставно шире својим „господњим стазама“. Имају речи своју енергију која се попут воде упорно пробија најситнијим пукотинама и порама, па, ако негде и не може да тече, а оно бар капље – кап по кап...

Можда се питате: Да ли уопште вреди писати? Да ли уопште вреди коментарисати написано? Да ли уопште вреди размишљати о написаном и коментарисаном...? Вреди, и те како! Вреди... Свако даље промишљање је корисно, корисније од „блејања“, или олаког „лајковања“ свега и свачега. Најгоре је немо посматрати а не покушавати „провући тастатуром“ и своје мишљење или став; некад своје слагање а некад и неслагање... Него, шта ли нас у томе толико кочи и спутава? Потребно је, можда, унети више самопоштовања!

Мислим да је „лајковање“ већ углавном превазиђено, обезвређено, оненијансирано... Сем у одређеним приликама када је оно још једина прихватљива повратна информација да је неко нешто видео, прочитао, одобрио, подржао..., али само ако је контекст тога очигледан и прикладан. Не као површна навика и „неми реципрочан договор“ с неким, да се обострано или вишестрано „лајкују до бесвести“. Онда је такво „лајковање“ девалвирано, неискрено, чак и дегутантно...

Но, не вреди превише придиковати о „лајковању“ које све лакше постаје „потрошна роба“ и свако има своје „изграђено“ мишљење о тој могућности израза на друштвеним мрежама. Али, на пример, када је реч о „шеровању“, е, ту смо већ знатно опрезнији и промишљенији; мање нас води инерција, и умањена је олакост.

Извињење унапред, али још мало бих прозборио о коментарисању: јер многи у оквиру коментара (коментарисања) мешају приватно, лично, „четовање“ (фејзбук начин)... Ризукујући да намећем свој став, желим да „разменим“ сопствени избор начина коментарисања који је изван навикнутог облика „четовања“, приватног, личног, (пре)отвореног..., или који може неопрезно да открива делове из „биографије“ осталих који коментаришу а да није место (и време или повод) да се о томе казује у оквиру тих коментара, или остали сукоментатори то не би баш желели (осим кад сами одлуче да сами нешто о себи напишу или баш сами први пут нешто ново о себи „открију“).

Већ, коментар би требало да буде усмерен само на садржај текста или онога што би могло да се с текстом доведе у однос. За све остале „ситнице“ широко је поље у неком од затворени(ји)х начина предвиђених за комуникацију између познаника, другара, рођака, пријатеља..., као што су „привате“ ћаскања у „чету“, на „месинџеру“, или у неком од других затворених облика, а не „пред свима“.

Није ретко да се у оквиру коментара испод неког одређеног текста или статуса, на блогу, успут појаве и „честитке за рођендан“, „нечија здравствена дијагноза“, „у којој смени тај неко ради идуће недеље“, „да баш воли да коментарише свог школског другара или комшију или 'генерацију'... “, „да већ дуго нису заједно попили кафу“, „а већ кад коментаришу, да пита и како су унуци“... Е, о томе сам мислио, ваљда се слажемо да такве опаске нису за/уз коментар који се односи на садржај или тему текста.

Ја такве „пропусте“ називам површношћу поимања комуницирања на друштвеним мрежама. Колико год да можемо у понечему бити и опуштени, ипак, треба да поштујемо свачије право да сам креира сопствену слику и „појављивање“ на друштвеним мрежама, а не да га управо неко из његовог најближег окружења (ненамерно) „оцрни“ или „представи“ не онако како би „власник профила“ сам желео. Свако има своје разлоге „закопчаности“, и требало би их поштовати, односно, бити увек промишљен кад се неко некоме обраћа – отворено...

Ако бих сада наставио са својим ставовима о коментарима и начину коментарисања, знатно бих продужио овај блог текст. Зато, боље је да овде прекинем, направим паузу до следећег блог наслова, и да о овој занимљивој и корисној теми тада још здушније наставимо. Брзо ће проћи ових неколико дана, када ћемо још продубити промишљања о коментарисању на друштвеним мрежама.

Дотле, имамо прилику да „увежбавамо коментарисање“ о овој теми, а није искључено да овај блог текст „поделим“ и са неком од масовнијих блогерских група чији сам члан, на Фејсбуку, а чији би чланови блогери тек својим умешним и отвореним коментарима могли још корисније допринети. Свакако ћу наћи начин да вам пренесем и те, надам се, занимљиве утиске, мишљења и ставове – о коментарима... *(Наставак у идућем блог тексту!)