МОЈЕ СА ВЕТРОМ

ПРЕ*ВЕТРА

Ветар увек – покреће,

убрзава или успорава,

на путу туге или среће,

време му се покорава!

*  *  *

НИСМО СТИГЛИ

Била си као парче дима

што се увија и повија.

Твоја коса на ветру

необичну снагу има,

и полузатворене очи

– гледале су ме.

Кошава се разбијала

о твоје нежно лице,

сливала се низ обрве

и ломила о трепавице,

јењавала у дубинама очију

– посматрао сам.

Осећања су ми се повијала,

није до њих ветар допирао.

Повијали смо се и заједно,

били смо као млада стабла,

одолевали смо тим налетима,

– видело се у очима.

И звезде су се повијале,

завртели су се и облаци,

трчали су наоколо солитери,

крошње су на ветру стењале,

трава је дубоко уздисала,

– очи треном затворене.

Одједном, трептаји немира,

повели нас ка циљу незнаном,

неко узалуд покушава да свира,

ништа се само од себе не покреће...

Једино ми знамо да је далеко

– наше острво среће... 

(Д. П. ~ започета 14.1.1976, у Задру;

а завршена 8.5.2015, у Земуну ~ сећања!)

*  *  *

ПОСЛЕ*ВЕТРА

Остају од осећања наноси,

и талози многих површина;

годинама сећања проноси,

а срећан је свако ко их има!