ТАЛАСИ НА КИШИ

Пре годину, две, три..., у септембру, беше лагано одвикавање од мора и лета! На Егејском мору, на острву... А, ових дана, у месецу мају, оводанашње – призивање лета! Док тамо далеко ветар још палме њише, а овде се кују планови за овогодишњи одмор.

Тих септембара, последњег дана одмора друге септембарске групе туриста а почетак треће, падале су и кишне капи, из тек нагомиланих облака, који су се дуго и споро „ваљали“ преко брежуљака из залеђине залива; и преко дуге и уске песковите плаже.

А танки провидни таласи упорно су „прекривали“ узан појас пешчане плаже која је највероватније по врсти песка названа „Златна“. Пенушава слана вода отимала се од мора тек као последњи „уздисаји“ летњих таласа који су јењавали пред босим ногама ретких обалошетача и оних храбријих који су се канили да ипак уђу у хладњикаву преподневну морску воду.

Обично иза два слабија наилазио је виши снажнији и „потмулији“ талас који би повремено успевао да „победи” наивније купаче... Највише је било оних који би, чим мало закиши, у море загазили плитко, држећи тако стопала у сланој води с лицем и длановима окренутим ка небу. Чекајући стрпљиво кап по кап... Одоздо слано море, а одозго слатке кишне капи.

Где је тад било Сунце?, које је претходних дана пржило; скоро сви су били заборавили... Само један кишни дан, мало ветра, сенке од облака, проређени сунчеви зраци... И, јесен!

Почетак треће декаде септембра, иако пред саму јесен, а до јуче као усред лета. Последња група туриста, тих одмаклих септембарских дана, први дан на мору углавном су проводили у собама или испод наткривених балкона или у тавернама уз пешчану обалу.

Тих целодневни хук таласа „хипнотисао“ је ретке госте, а повремене муње над пучином и потмуле грмљавине које су „престизале“ звук таласа, стапајући се с њима, завршавале су негде у боровим шумама које су прекривале висока брда у позадини залива. Узвишења су „додиривала“ облаке не толико својом висином, већ зато што су облаци били, чинило се, прилично ниски.

Једини начин да на тренутак „надјачаш“ звуке таласа и грмљавине, био је да споро и дуго грицкаш тостирани хлеб намазан медом или џемом... И повремено залогаје да заливаш топлим напитком. Чим престане крцкање хлеба у устима, опет се јасније чују морски таласи и грмљавина.

Први пут, тих преломних септембарских дана, нису се у сутон чули уобичајени последњи вечерњи крици галебова, као дозивање... Или, само, по неки.

Сутрадан ће, према прогнози времена, поново бити као летње сунчано. Као што је било и дуги низ ранијих дана. Једино, на плажи неће више бити исти број сунцобрана и лежаљки. Изнајмљивачи их полако већ склањају. А, ветар којег све више доносе све хладнији морски таласи, неће моћи, бар још неколико дана да се поиграва с песком, који је баш баш наквашен; док се не просуши, и поново постане довољно топао.

До идуће године, ни поноћне босоноге шетње, уз фењере месечине, неће бити толико пријатне, што због хладнијег песка, што због „изломљеног“ испрекиданог месечевог златастог пута ка пучини, којег су све више и више почели да скривају све хладнији (по)ноћни таласи.

Кад киша пада, има и оних који се тада највише радују, јер после кише увек изнова обасјава – Сунце...!

*  *  *

Занимљиво је подсетити се и једног лета из прошловековне седамдесет и неке, и ноћи неснова матуранта гимназије, у јеку полагања матурских испита, после поноћи, преточено у поетску форму. Те далеке турболентне средматурске ноћи, коначене у лепом Аранђеловцу... Сан је пао на очи, тек када су стихови песме у даху записани, иначе били би заборављени. Снага ствараоца огледа се баш у томе да дело – песма, слика, музика, вајање... – буду одмах забележени или скицирани. (А, први пут сада је објављено!)

(ТОНОВИ НОЋИ)

Успављујући тонови,

тактови кишних капи

и музички акорди,

проламају се у ноћи.

Уморно ми лежи

опуштено тело,

будно је и после поноћи.

Док, запљускује свежина.

Јурим сан, а он ми бежи;

па, он јури мене, хвата ме.

Плафон ми постаје екран,

у ноћи, напрежем се...

Видим кругове, настају

тихим ритмом капи,

све постаје немо,

пасиван ми је и став.

Кругови се издижу,

и плафон одмиче,

као у сан пропадам,

попут камене кугле.

Окрећем се у кревету,

као планета у свемиру.

*

И, немојте покушавати да повезујете прозни и поетски запис, који су забележени разним поводима и у сасвим различито време, одмакнуто деценијама. Заједничко им је да су настали спонтано, у тренутку, као мали огледи – прозни и поетски. То је она врста записа, ако се одмах не забележе, веома их је тешко касније „уловити“, нестају искричаво у дубинама сопствених сећања. Овако, међутим, можемо их поделити. Да нам задовољство буде заједничко: моје док бирам садржаје, а ваше док их читате...