ПРОЧИТАЈ ПА КЛИКНИ

Кажу мени: пратимо твој блог, али теме су ти такве да нећеш увек имати велику посећеност (мисле на читаност!) на страници, јер „народ“ воли сензационално, таблоидно, естрадно, бљутаво, магијско, горко, голо, крваво, „газирано“, црно... Кажем њима: не марим толико за посећеност на страници блога (тренутну читаност!), јер доћи ће време, ускоро, када ће се и на мој блог „народ“ склањати од свега тога поменутог... Па ће, кад схвате, тек тада читати све објављене приче – уназад.

Погледам ових дана неке дневне „информативне“ и „независне“ новине (које год), у Србији, мада, не могу их назвати нашим, јер душу су своју продали... Прелетим поврх наслова и понеког поднаслова, и...(?!): глупости, бесмислице, небулозе, вулгарности, насиље, несреће, огавштине, бестијалности, монструозности, гатање, обест, бахатост, помахниталост, неукус...

Пишу непримерено: о нашем врхунском спортисти коме је кокаин уништио живот (гле чуда, а само једанпут је кокаин пробао у намери да одагна „нерешив“ лични проблем!); о рехабилитацији покојног четничког ђенерала Драже (као једној од наших најчуванијих тајни!); о тамо некој старлети Ферари како је пореде с „разјареним мајмуном“ (а тиме вређају све мајмуне света!); о тајном браку тенисерке Ане и фудбалера Швајна (кога још то треба да занима?); о полумртвом Шумију и његовим годишњим раније уговореним примањима (не укидају му их још!); о гузи буцкасте певачице Ане (Николић; да ли ју је довољно показала, е, баш?!); о насиљу у породици и уопште (масакр на једној свадби, убиство и самоубиство, потирање породице...); о „жутом“ Бујкету новоизабраном директору РТС (и он умишља чистке!); о докупљивању новинских листова ради снажније медијске пропаганде (тајкуни, политичари, белосветски...)...

Или: на шта тек личи фотографија Чуметове малолетне ћерке на брачном кревету родитеља с милионима за бахаћење по кући (новчаницама каквим год!); па сага о три „заглављена“ геја у групњаку (а у тексту неовејане глупости!); па лажи „заштитника грађана“ Саше (сада ископаше аферу „пиштољ“!); о старлетама и њиховим тарифама (и то на средњим странама!); о шопинзима посланика у најскупљим робним кућама на свету (стварно: „окле им лова?“); о оперисаним Шекијевим израслинама у носу (на ударним странама, зар?); о све чешћим фрактурама пениса код Срба (бизарност или запажање или „комплимент“ или...); о томе ко је крив за смрт нашег фудбала (није Толе, већ незасите старлете!); о порукама и фоткама како одбегли Кристијан броји „бутке“ евра да би показао како се може кад се ипак има (у неком тамо иностранству, где учествује у „фајтовима“!)...

Нисам ни намеравао да назначавам шта мене у медијима уопште занима или не занима, и уопште у животу, јер ја сам остварен човек; а умем добро да читам и „између редова“... Већ, да вам тек онако предочим: шта уопште не желим да читам, не препричавам другима (не делим), не напајам се разним медијским бесмисленим глупостима, не подржавам ту врсту „новинарства“ (у оводанашњим медијима – и папирним и електронским и онлајн).  Сматрајте да ме све што сам спорадично навео уопште (ама баш ић) не занима, као и све што је томе слично. Или: што је на том нивоу урушеног „система вредности“. Једноставно, успешно се клоним таквих садржаја – не гледам, не читам, не слушам... их!

Нездраво је, штетно је, нечисто је, стресно је, негативно је, мобинг је, рушилачко је... Нису то само вешто осмишљена спиновања (мада, већ и то са „спиновањем“ звучи отрцано!)... Све су то „снајпери“ који те непрекидно држе у окулару нишана и „окидају“ и „испаљују“ увек у прекомерним количинама... Није им намера да те одма убију, већ да те одвоје од реалог живота, од породице, од друштва, од хобија, од природе, од истинске лепоте живљења...

Намера им је да те доведу у ситуацију да постигнеш „аутогол“ (читај: да се сам убијеш; самоубиство!) Муниције имају на претек. Мете су „непокретне“, нескривене, незаштићене, необавештене, дезорјентисане, површне... Да не буде недоречено, негде иза свега тога „мутикаше“ су, и неизоставне „мирођије“, политичари – што њиховим чињењем а што нечињењем! У себи обједињују највише лоших (не)људских особина.

Блогери су још међу реткима који заиста поштују своје блог читаоце (колико их је год), не вређају њихову интелигенцију (колика им је год), пишу (блогују) прилично писмено, одмерено, примерено... (шта год да неко друго помислио), држе се прихваћеног кодекса понашања у комуникацији (новинарски, књижевни, поетски, блогерски...), пишу највећма својом „тастатуром“ и главом (не мислим на оне „наручене“ , „утицајне“, „напаћене“, „општеодбачене“...), читају и коментаришу једни друге (колико стигну и колико имају времена)... Зато, блогери као релативно остварени људи, блогују из свог задовољства, за своју душу, за своје блог читаоце, који као да су између две-три-четири-... ватре...

Утицај новца и моћи, на свим нивоима, сконцентрисани су у рукама малог броја људи, а „новинарчића“ има толико, скоро колико и наслова. Свако јури за својом „тешко уоченом шаргарепом“. Иза већих шаргарепа шири се све више мањих, тако у недоглед... Изгуби ли „новинарчић“ своју шаргарепицу, као да остаје и без коре хлеба. Ако није највећа, а оно је на најдужем штапу, шаргарепа што се њише испред политичара. И то их чини – препознатљивим.

Надолазећа и преплављујућа „дигитализација“, уместо да убрзава и олакшава, заправо, знатно успорава наше разумевање, памћење, одабир... и значајно оптерећује мождане процесе. Квантитет знатно прекрива квалитет. Иде се у површност, отуђеност, недруштвеност, виртуелност... Проблем је што људи све лакше и непромишљеније на све то пристају. А начини су све перфиднији, директнији, огољенији, немаштовитији... Запитајмо се бар мало где се денуше поимања: анализа - синтеза, узрок - последица, замена теза, лаж - истина, могуће - немогуће, стварно - улепшано, речито - скучено, (не)нијансирано, (не)материјално, (не)људско, (не)витешко, (не)добронамерно, (не)здраво, (не)поштено...

У време док је био жив, нобеловац  Иво Андрић би умео да каже: „Највећа будала није онај који не уме да чита него онај који мисли да је све што прочита истина.“... А, да је Андрић којим случајем још наш савременик, најмање што би могао да примети, можда, било би: „Можеш и да прочиташ шта то тамо пише пре него што кликнеш на „Next“, „Next“, „I Agree“...!?