КОМЕНТАРИ БЛОГОМ ИЗАЗВАНИ

Подсећам: овај блог текст је наставак претходног – КОМЕНТАРИ ДОБРО ДОШЛИ – а намера је слична: да вас подстакнем да слободно и спонтано коментаришете „о коментарима и коментарисању на друштвеним мрежама“. Хајде да пробамо (опет!) да своје коментаре првобитно „залепимо“ одма испод блог текста (на блогу), и ту их групишемо; а можемо их потом копирати и пренети на Фејсбук, Гугл плус..., или где год сте први пут прочитали ове блог текстове.

Могао би из тога да настане нови текст који би тему употпунио, као одјеци, било би занимљиво. Али не може то без ваше сарадње и подршке! Нема везе што сте већ једанпут коментарисали, баш да пробамо опет, можда у међувремену има неки нов детаљ или утисак или став: о коментарисању на друштвеним мрежама. Или, чим сте поставили претходни коментар, можда сте прво помислили: а могло је да се напише и овако или и онако... Е, баш то сада „накуцкајте“...!

Први коментар на претходни текст био је од једне моје рођаке, редовне читатељке мојег блога, која је, прочитавши нови блог текст, одма ме прво позвала телефоном, тобож зачуђена, па у даху питала: „Ко те 'нагазио', хах..., па написа ово(?), па више не желиш да ти ико коментарише на Фејсбуку...?!... тако из читања закључих!“.

Лако сам јој објаснио да је погрешно разумела и да је површно схватила оно што је највероватније само „на брзака“ прочитала. Већ да је свему томе: напротив! Да ми је била жеља и молба само да сви који буду коментарисали текст учине то на једном месту, и да је најбоље да то буде одма на блогу, након читања... А, убрзо, наставила је моја рођака: „...да знаш, нећу да коментаришем испод блога, нисам у томе и не желим нешто погрешно да кажем...“.

Претпостављам да она има навику и слободу да коментарише само на „њеном“ Фејсу, на начин на који се привикла, и да се никако не би „упуштала“ у то „блогерско“ коментарисање... Насмејао сам се, шта ћу?! А, можда сам погрешио што сам уопште „лајкове“ и „коментаре“ на Фејсбуку назвао као – „фејсбучење“ – површно и недовољно „озбиљно“... Можда ју је то мало наљутило?! Шта ћу, помислих, сами су криви: шта направише од иначе добро замишљеног Фејсбука?!

Издвојио бих неколико „кључних“ реченица из коментара на претходни текст који су пристигли, на блогу. Идемо редом ...  Милица Ђокић, између осталог истиче: „...Одавно сам приметила да људи не воле или немају стрпљења да читају и зато кад на ФБ виде да си нешто написао најлакше им је да лајкују...“.  Увек бритка Снежана Медан, у свом стилу: „...Али, дефинитивно спадам у оне блогере који не очекују, под обавезно, коментаре на своје приче, јер и ја сама врло често нешто прочитам, али прећутим... Али, далеко од тога да их не волим и да ми не причињавају пријатност! Какви год...“.

Занимљиво је и мишљење Фарах Крвавац – McCulley: „...И ја имам обичај да прешутим коментар ако ме блог није дојмио. Приметила сам да понеки блогови имају јако пуно коментара који су уствари конверзација између пријатеља који се случајно сретну у коментарима и онда наставе свој разговор (...) Волим конкретне коментаре, нешто конструктивно, критика, похвала...“.  А тек запажања блогерски искусне Негославе Станојевић: „...Признајем, понекад оманем па ми се отме и по која реч из домена приватног... У суштини – неколицина нас која се већ интимизирала на блоговима..., врло се лепо забавља..., па себи дозвољавамо и такав луксуз. Е сад већ размишљам и о томе како све то изгледа неком озбиљном 'странцу' који је ушао на блог да прочита нешто, па завирио и у коментаре... кукуууу, боље и да не размишљам.“...

Коментар Бебине маме је кратак: „Сећам се колико сам се обрадовала првом коментару на блогу. Сваки коментар је једна лепа размена мишљења и значи свакоме ко пише.“...  И већи део из коментара Милене Вујиновић, заслужује помињање: „...добро је кад људи оставе коментаре на блогу. Свака критика била она добра или конструктивна, је показатељ одређених ствари. Тако да, сам блогер може видјети како блог изгледа из угла читаоца. Коментари могу усмјерити блогера у ком правцу би блог требао ићи...“.

Да прокоментаришем коментаре, или не!? Само да укажем на занимљивост и поучност њихових садржаја. Да укажем на неопходност интеракције између блогера и читаоца, мада су најчешћи читаоци управо блогери блогерима; па и најчешћи коментари – (међу)блогерски... А, нисте приметили или закључили да су само даме коментарисале, еа?! (Мушкарци су лењи!) Не сматрам да су коментари „обавезни“, већ само кад у тексту има нешто што вас „повуче“ да коментаришете.

Аха, ево га и један господин, Србимир Тумара, који се у последњи час јавио и нагласио да куцка „уместо коментара“, више да ода признање дамама које су, како каже: „...испољиле продуховљени женски 'feeling' осећај и сентенцију за правилно, паметно, рационално..., за људски  и друштвено корисно! Очигледан је резултатски однос 6:0 у корист позитивних женских флуидних посебности...“.

  

Заправо, сваки блогер убрзо упозна – у главу и душу – скоро све оне који остављају коментаре на његове текстове. И, тачно зна „шта би могло бити“, кад изостане коментар?! Ништа посебно, најчешће или обзир или одмереност или блогерска смерност... Или ће се вратити на исти тај текст неком другом приликом, кад буде боље воље или „при шуту“, и тада боље коментарисати... Бар је такав случај кад је о мени реч.

Ових дана и недеља, читао сам многе блогове, и управо су многи блог текстови своје садржаје посветили коментарима на друштвеним мрежама, превасходно о начинима коментарисања. Лако се испоставило да су то биле теме о којима се на веома „користан“ начин „дискутовало“. Могла су се издвојити занимљива размишљања и ставови, различитих аутора, пасионираних читаоца блогова и онлајн текстова, свако је имао понешто корисно да нагласи.

И, сад, опет, ако бих кренуо да наводим шта су истакли у својим блог текстовима једни, други, трећи, четврти, пети..., -енти, „оде маст у пропаст“, и овај текст би нарастао и у ширину и у дужину. И кад сам већ био сигуран да ћу овај текст лако привести крају, у одређеним оквирима, појавле су се многе ствари, ставови, промишљања..., које је штета оставити непоменуте.

Погађате: најбоље је да овде ставим чувене „три тачкице“ (...) и кажем како ћемо још једанпут имати прилику да још мало коментаришемо о коментарисању на друштвеним мрежама, надајући се да вас то неће наљутити; а једини је разлог, јер не желим да текст буде предугачак, па је боље да за неколико дана сложимо и последње коцкице тог занимљивог мозаика.

Стварно мислим да би било нефер да вам сад „одмотам три метера блога“ и да очекујем да ћете бити равнодушни. А, бројао сам редове куцаног текста, и баш негде овде је „пуна чаша“. Значи, биће још један текст – КОМЕНТАРИ НИКАД ДОРЕЧЕНИ – не дужи од овога. (Да више не дужим!) Али, и не мање – занимљив!