КОМЕНТАРИ НИКАД ДОРЕЧЕНИ

Као што занимљив текст, понекад, блогеру је тешко да га што краћим приведе крају; слично томе, ни читаоцу није лако изрећи одређени наум у веома кратком коментару. Зато је најбоље „ставити“ у коментар само оно што читаоцу, док чита, прво падне напамет... Неко воли коментаре: „оштроумне“, неко „кратке а бритке“, неко „афирмативне“, неко „допуњујуће“, неко „потврђујуће“, неко „покретачке“... Добродошлији су, кад имају арому „мини блога“... Но, укусе и мирисе увек је најбоље, ипак, не коментарисати превише!

Сада, враћамо се на место где смо у претходном блог тексту, о овој теми – наслов: КОМЕНТАРИ БЛОГОМ ИЗАЗВАНИ – пре три недеље дана, ставили „три тачке“ и рекли да прекидамо, а да ћемо наставити... И, ево тог тренутка, директно „упадамо“ на место где је текст био привремено прекинут. Прво ухватимо(!) добар „залет“, јер пасуси који наилазе мало су или дужи или крцати навођењима. Биће вам одма јасно зашто сам прошли пут „прекинуо“ текст, и непланирано га поделио на (коначних) три дела.

И, настављамо...:  Протеклих дана и недеља, читао сам многе блогописаније о садржајима текстова „посвећеним“ освртима на коментаре на друштвеним мрежама, превасходно о начинима коментарисања. Могла су се издвојити занимљива размишљања, и ставови, различитих блог аутора, на њиховим блоговима, као и пасионираних читаоца блогова и онлајн текстова; свако је имао понешто корисно да нагласи.

Неко би понеке прочитане коментаре сврставао у (не)културу опхођења на друштвеним мрежама; други би их директно називали „фејсбукизацијом“ (све је свеједно, све је зезанција, опуштено, брате...); трећи би били нешто финији па би их називали „површношћу“ која нас све више обузима и укида нијансе у скоро свему; четврти би били крајње радикални и они одма бришу „непримерене“ коментаре испод њихових текстова; пети су либералнији и залажу се да коментаре не треба брисати јер показују највише о самим онима који коментаришу; шести не одобравају коментаре док их лично не погледају пре објављивања јер не дозвољавају да се „безвезне негативности“ ваљају иза њихових блог текстова; седми ни не остављају могућност коментарисања; осми дозвољавају коментаре али тек када се „пријавиш“ (шта ли већ?) на њихов блог; девети су изабрали најсложеније „ребусе и енигме“ које прво треба да „положи“ онај који жели да коментарише, а сврха је да докаже да је „ментално нормалан“ (или да није „робот“), а неретко то делује и одвраћајуће...(?!)

Опет, свако има своје разлоге: од личне природе, доживљеног искуства, поимања приватности, опреза, ризика, сврхе, толеранције, трпељивости, полуотворености, полузатворености, опредељења, посвећености, крајњег циља, самопоуздања, система вредности..., па, све до неколико од тих наведених ствари, истовремено... Мало их се усудило да незнање коментарисања назову – неписменошћу (или: недовољном писменошћу) приликом појављивања на онлајн медијима, а поготово на друштвеним мрежама... Вероватно се снебивају! (А, не снебивају се изгледа само они који не знају – неписмени! (Или: деструктивни!) Не либим се да их назовем правим именом.

Неопходно је појашњавати претходне тврдње онога што сам наводио, о нашим различитостима, особеностима, критеријумима... Додатно, додатно и додатно... Друштвене мреже имају у себи и „уграђену“ особину да прецизност изражавања потиру, и перфидно воде ка „површности“, која се после умногоме одражава и у начину нашег живљења и мишљења. Утиче све то (и те како) и на (раз)говорни језик наше свакодневице.

Зато треба о свему томе повремено „разговарати“ и овако отворено, и коментарисати, и слободно наводити своје ставове, и најважније, на тај начин развијати свој осећај и однос према тим питањима, која су данас неизбежна, јер коментари имају највећу тежину управо у томе што се и за њих може рећи: „Хајде, коментариши нешто, па да видимо какав си...!“ или... „коментариши, да видимо колико си онлајн (не)писмен?“...

Најбоље је пажљивије читати (и) коментаре других, где год да се појављују, и колико год имамо времена за то, и да се промишља: како то други чине? Тек тада се може уочити који су коментари примерени садржају текста или теме... (прихватљиви, корисни, озбиљни...), а који су испразни, непромишљени, (не)обзирни, офрљи, зезаторски, непожељни, отрцани, офирајући, одбијајући... (неприхватљиви!)  Ретко се на то указује, па и ово схватите више као тему за размишљање (макар и на прагу лета): како пишемо коментаре?

Јер, ни коментари не би требало да буду свуда исти: они испод блога, као они на Фејсу, или као они уз неку фотографију, или на онлајн озбиљнијим текстовима познатих и признатих аутора. Могао сам, можда, овај трећи наставак (ове теме) , да блогујем и знатно „течније“, без: то, та, тај, том, томе, тим, тиме, тих, ове, овај, они, тако, тамо, неки..., али намерно нисам(!); нисам се намерно исцрпљивао „лекторисањем себе самог“...

Једноставно, имао сам потребу да кажем своје мишљење и став када је о коментарима реч. Прилика је да поново кажете и ви своје мишљење и да изнесете своје поимање коментара и коментарисања (у разним случајевима). Да још мало допуните раније (не)речено... И, уопште да ли сматрате да уопште треба (и како?) коментарисати...?!

Понављам, ја сам увек за – коментарисање! Такође, пожељно је да блогер (аутор текста) одговори на сваки упућен му снислен коментар, као и да је „конструктивна“ размена мишљења у низу веома добродошла, чак и када је, као у овом тексту, о самом коментарисању реч.

Немојте, сад, да вас опет молим да коментаришете: ово моје блоговање, садржаје и теме мојих прича, као и коментаре, мишљења и ставове других... Ако ово прихватите, спреман сам да вам омогућим у следећих неколико блог текстова да испољите сву раскош и слободу коментарисања, у нашој (и) заједничкој блог башти „ОсвемуПодЛупом“. Потрудио бих се да будем „добар домаћин“. То би ме баш орасположило. То би био и добар погодак и користан помак у нашим блог односима... Да и једни друге више читамо и коментаришемо... (Поштовање се подразумева.) И, изнад свега, била би то права мала вежба у – коментарисању!

Може се лако догодити, да када накнадно обједињено погледам све ваше коментаре, блогонапишем још по нешто о овој, видите, неисцрпној теми, али то би вероватно било у некој другачијој форми; нека остане да ми се начин наметне спонтано, и „ка..же нам се са..мо“... А, пре него ставим тачку на овај текст, мишљења сам, и још сам у чвршћем уверењу да када је о коментарисању реч: далеко смо (још) од „правог“!