ДВЕ ГОДИНЕ ДАНА

Била би сад демагогија када бих се „упињао“ да објасним како овај текст, који ће бити датиран на 4. јул, тачно на двогодишњицу постојања овог блога, куцкам „празног садржаја“ да би се моји драги блог читаоци (тобож') мало одморили од „напорних“ текстова током блогописачке сезоне... Шиомигађура...! Од чега би они били уморни? И, од чега бих ја био уморан? Маа, нема „благе везе“...! Већ, онако, ред је да мало „подвучемо линију“, поделимо по неко искустванце, кажемо неку пријатну реч о лепом дружењу у протекле „две године дана“... И, тако, још по нешто... Сасвим необавезно!

Почећу с нечим – необичним. Понукао ме је шествековни храст на „коридору 11“: те хоће да га „прегазе“, те „не ваља се“ то чинити. Ја сам за то: да се тај стари храст „(за)обиђе“, и да остане на свом месту. Храст је добро дрво. То сам веровао и кад нисам о животу много знао, колико данас мислим да знам. У чему је необичност мојег помена „старог храста“? Па, обична симболика: знакови поред пута.

Објаснићу укратко. Пре четири деценије, кренем новим аутомобилом, још старим ауто-путем ка Нишу, на моју прву официрску дужност... Наравно, застанем неколико минута на 101. километру од Београда, чисто да видим чувени „стари храст“, необично дрво поред пута. Слушао сам о њему од многих... Данас сам због тога пресрећан јер сам се тада фотографисао испред храста, и осећао сам неко посебно задовољство, као да ме је добар дух тог драгог ми дрвета пратио (и још прати) све протекле срећне године.

А, почетком јуна ове године, по ко зна који пут пролазио сам поред истог старог дрвета, с знатно мањом крошњом, али довољно је био озеленио. Значи: још је ту и „жив“... Поред његовог широког испуцалог стабла, по ограђеном травњаку полегли су остаци великих сувих натрулих грана, и опиру се времену. Нико их не дира. Стајао сам на истом оном месту, као и пре четири деценије. И осећање ми је било слично; само овај пут више сам се „молио“ за срећу мојих породичних наследника и долазећих нараштаја. Њима је то далеко потребније!

Неописив је мир који се усађује у поре наших тела (и) само од физичке близине тог доброг дрвета – храста, и његове пријатне сенке. Загрљај! Узео сам мобилни телефон, и настало је неколико снимака, и нове фотографије су само доказ о пролазности времена, и стамености „старог храста“. О себи нисам много размишљао, јер ми као људска бића имамо пролазност која се мери другачијим аршинима. Две фотографије настале на истом месту – ова нова и она стара – ипак, боље казују од мноштва речи...

На истом месту, поред "старог храста", на 101 километру од Београда:
фотографисано ових дана (у средини) и пре четири деценије...

Шта рећи, враћам се, на „стари храст на коридору“, какво мо..ре (бре!) његово измештање „прекалемисањем“...?! Добро дрво храст, стар шест векова, више је и вредније од било каквог записа. Непроцењиво! Све што се данас дешава око тог „старог храста“, говори и о нама, и о „калемарима“, и о белосветским намерама, и о утирању свега вредносног... Но, биће шта ће бити?!

И зашто бих ја сада, на двогодишњицу мојег блога, измишљао „топлу воду“ или „рупу на дну саксије“...?! Прича је то сама по себи, већ блогонаписана. И биће их још, и још... Можда једино нека стечена или прихваћена блогоискуства буду убудуће више изражена и препознатљива.

На пример: могли би бити мало краћи моји блог текстови; још различитији садржаји од многих блогопостојећих; затим, највише до пет блогообраћања месечно (осим у „ванредним“ ситуацијама!); потом, критичкије писање о нашој свакодневици; онда, отвореније и директније обраћање „заталабасаним“ (у политику!) властодршцима; па, дубље промишљање о многом (не)учињеном... Има, има, тема..., долази време када је неопходно да и блогоначинима делујемо на „боља јутра“ или „мирније поноћи“... Ионако се сви, док читамо блогове, запиткујемо и: како то ми можемо више утицати(?) на нашу и општу – бољу будућност.

Или, на пример: зашто се људи све више и поразније препуштају површности(?), како се супротставити геноцидном запрашивању из ваздушног простора(?), на која врата улази храна „генетски модификованих организама (производа, састојака)“(?), шта се све „муља“ у вакцинама(?), да ли нам стварно неко подваљује увезено месо „обрађено“ од цркотина(?), чиме све „обогаћену“ воду свакодневно пијемо(?), колико нас је ипак олако „скрајнула“ најновија технологија(?), да ли је нацизам (фашизам) икада заиста и престајао(?), у ком правцу се развија свака наша породица(?), докле ће више неко да нам урушава правопис и језик(?) ... Кажем ја лепо, има тема, има...

Овде, са обале Дунава, поред водоказа у Гроцкој, тачно пре
две године, "испловио" је мој блог - ОсвемуПодЛупом
(фото: 3. јул 2015)

Наилазе врели дани (не само зато што су летњи!), тако бар најављују прогнозери времена. Они што се метеоролозима називају. Није шала! Већ је почело по свету „скапавање“ на врућинама и од несносне врућине. Неће моћи да важи она чувена порука из још чувенијег полувековног филма: „Неки то воле вруће“. Зашто неће да важи? Па, зато што није реч о филму, већ о јави!

Оволико написано приближно је доброј половини уобичајеног објављеног блог текста. Или: већ и скоро две трећине. Не прекидам овде због броја откуцканих редова или количине написаног или што ми је врућина ударила у главу..., већ једноставно, као да желим да вам остане податак да је данас, док (и ако) ово читате, већ (или тек) прошло тачно две године нашег – блог дружења, на „ОсвемуПодЛупом“. Идемо даље...!