КРУШКА НА ДЛАНУ

Ко не воли крушку? Још скоро на длану! А, не посред носа; испод њеног стабла, у хладу, док лежиш и чекаш да сазри... И, наших је руку дело. Ускоро воће зрело. Гледаш свакодневно како румени, а њено правилно тело зелено прелази у жуто, и све се јасније види на грани, међ лишћем. Само ко зна, зна да је изнутра већ довољно сочна, и на дубљи залогај мами. Али, боље да још који дан сачека. Да и мирис јој се лагано више појави; мирис крушке.

И није то исто, као кад крушку угледаш на пијачној тезги, или на полицама у гајбицама каквог мега маркета. Најслађа је кад испупи из неког успелог скривеног цвета, на ниској грани, твог крушковог стабла, у висини очију твојих, и на дохват длана... На твом парчету земље. И под зрацима сунчевим, под којим си и сам преплануо. Годинама већ је познајеш и верујеш у рађање тог стабла, прсканог само кад треба и колико треба.

Знаш јој и „комшинице“ – и вишњу и јабуку и трешњу и брескву и дуњу и шљиву и кајсију и малину и јагоду... Посматрају је с дивљењем и оближње винове лозе постројене у шпалиру, и удаљени орах који са своје крошњасте висине добро види све, и стари већ прилично осушен бадем, и висока јелка са својим шишаркама донета давно као гранчица из густих словеначких шума, и низак густ жбун лешника и разграната преродила дугогодишња смоква иза куће...

А тек, како ову прелепу крушку гледају многе биљке с друге стране жичане комшијске ограде зарасле у коров, испреплитане дугачке лијане, дивље густо растиње..., јер нико од власника суседног плаца не долази, па се све као у некој „џунгли“ помешало и упетљало. И викендашке мачке заобилазе непроходан „густиш“ у ширем кругу. Да није бетонских стубова ограда би одавно попустила под теретом неконтролисаног растиња које се на њу свом тежином навалило.

Зна наша крушка да је сада њених „пет крушкечијих минута“. Баш се на њој види како „ужива“, па је раније и поруменила. Кад погледаш у њеном правцу, прво је она на видику. Припало јој је најлепше место на дрвету, на ободу озеленеле крошње, на грани која најбоље нуди своју крушку њеним домаћинима. Има она и чврсту петељку, и довољно дугачку да птице не могу да је додирну кад слете на ту грану, и лишће које је скрива и обавија, и „откривена“ је баш у правцу где и треба...

Навикли смо да такву воћку не дирамо, да је не беремо прву, да је остављамо на дрвету што дуже. Довољно дуго. Да проживи свој „воћни век“. Да се гледамо. Да се фотографишемо. Да можемо и да се похвалимо или поделимо, зашто не?! Можда она и није стварно најлепша на свету, али за нас – јесте! Ми је волимо. Нама та крушка много значи!

Та крушка, са селфија над мојим дланом, себе је баш нама подарила. Улепшала је наш део плаца. И као да својом руменијом страном несебично и тајанствено показује у правцу Фрушке горе; тек да се зна! Кад нисмо тамо, она нас дозива... Да, тек да се зна, док читате овај кратак оглед (или есеј), крушку још нисмо убрали; учинићемо то тек кад сама од себе – наговештај да...