МОЈЕ ВИДЕ БЕДУ

(Одјек поезије може бити и – упозорење!)

ПРЕ*ВИДА

Прођу новогодишња честитања и жеље.

Утапају се у неулепшану – свакодневицу.

Преживљавање уз примерену крилатицу.

Живот опет наставља да – меље и меље!

Упозорење о беди са свима сада делим.

Иако под снежним прекривачем скрито.

Стиховима се беда оглашава невеселим.

Треба већ помишљати на – лето и жито!

*  *  *

БЕДА НАС ГЛЕДА

Беда нас гледа

са страна свих,

премали је стих

да му се преда.

Гледа нас беда,

надире одасвуд,

немаш где ни куд,

живљење ти неда.

Беда гледа нас,

дуго смо спремани,

надвиле се немани,

плаве нас, час по час.

Нас гледа беда,

бљује ватру аждаје,

докле ће да траје;

више жучи од меда.

Гледа нас беда

слева и сдесна,

са свих страна,

отпозади, спреда...

Нас беда гледа,

навикле на глад,

иако стрм је пад;

ко да јој се преда?

Беда нас гледа,

подмукло вреба,

тврда кора хлеба,

нема правог реда.

Беда гледа нас,

нема јасан облик,

магловит јој лик,

а невера у – спас.

Беда нас гледа!

Гледа нас беда!

Беда гледа нас!

Нас гледа беда!

Нас беда гледа!

Гледа беда нас!

Гледа, гледа...!

Гледа...!!!

*  *  *

(Д. П,  ~  прошла сва празнична честитања,

почела већ нова година; Земун, 2. јануар '15)

ПОСЛЕ*ВИДА

Не само код нас, већ и на тлу суровом,

све мање је добра, и назнака бољитка,

појављивање беде, тај гласник горитка;

много има зала, под светским кровом!

БЕДА:

„Немаштина и беда не чине људе бољима,

него их напротив кваре!

Немаштина је највеће искушење!

И најмудрије рибе глад натера на удицу!“