ДОКТОРКА ЗА ДУШУ

- Реците официру да слободно уђе у ординацију, а војници нека седе у чекаоници... – видевши у ходнику нишког Војног регрутног центра официрску шапку, рекла је млада докторка медицинској сестри која је одмах полуотворила врата и уз пријатан осмех тихо позвала младог командира, млађег од неких његових војника, да уђе.

Потпоручник је у неколико секунди у неколико веома складних „војничких“ корака пришао истим тим вратима, што деле ходник од ординације, ушао и пожелео свима „Добар дан!“. Учтиво је сачекао да докторка, уствари психолог, „одвоји и подигне поглед“ са педесетак медицинских картона приспелих војника.

- Кафа, чај, сок... – поменула је докторка младом официру освежење. – Прегледи ће потрајати до краја радног времена, таман до ручка за војнике. Биће вам, можда, занимљиво да и ви „учествујете“ у тестирању и тако боље упознате ваше војнике, користиће вам, претпостављам...

- Чај, с мало шећера... И, врло радо прихватам да све време будем овде, свакако би ми користило... – узвратио је млад командир, додајући да је и психологију и андрагогију изучавао у академији, али практично је увек добродошло; гледајући у многе разврстане справе и справице за тестирање психологије војника, којима се умешно служила докторка.

- Два чаја, молим вас сестро, за нас двоје... – и даде јој знак погледом и благим осмехом, што је подразумевало да и остали у ординацији за себе припреме уобичајено јутарње освежење. – А, кад дође време за војничку маренду, знате већ...!

За докторку је била новина да је командир лично довео своје војнике на преглед и у првом контакту са особљем тог војног медицинског центра оставио значајан утисак старешинске брижности према војницима. А командиру је „запала за око“ веома професионална атмосвера у ординацији коју је својим ставом „наметала“ млада докторка, лепа дама у белом мантилу, која се сва предавала свом послу.

Погледи су им се накратко срели... Тешко је било одмерити колико је делића секунде то трајало. Доза усађене младалачке смерности готово истовремено им је мало „померила очи“ на нешто друго. Обострана симпатија, на први поглед, у сенци обостране професионалности. Ништа необично, обоје су били веома млади, слободни и „без обавеза“, а живот је обично такав: одма почне да „проводаџише“...

- Лепо, ја ћу вама овде објаснити све што вас буде занимало из области психологије, а ви ћете мене подсетити о ономе што би ми недостајало и користило када је о андрагогији реч. – Докторка је одмах „поставила ствари“ на своје место и обома дала подједнаке шансе за „интелектуалну интеракцију“. Психолог, нема шта!

- Сматрајте, докторка, ако је потребно, да је и тестирање „моје подобности“ почело... – Осмехнуо се официр онако противавионски, шмекерски, у опуштеном ставу мирно, након што је окачио шапку о чивилук, и наставио: На вашем сам „терену“, прихватам и сарадњу и изазов.

Лаки преносни ракетни систем ПВО - "Стрела-2М",
совјетски; информација за оне
које то можда посебно занима...

Није се колебао наочит официр, добро „поткован“ и војним и општим знањем, што му је уливало додатно самопоуздање. Прво официрско постављење, након тек завршене војне академије, било му је: командир наставно-ракетне јединице противваздушне одбране; да борбено обучи и припреми прву генерацију стрелаца-противавионаца, за гађање циљева у ваздушном простору, иначе војника који су били посебно одабрани, јер би најчешће полазили на борбене задатке у малим групама или самостално.

Југословенска народна армија, тих седамдесетих, била се опремила новим совјетским лаким преносним ракетним системом ПВО... Требало је да „ракеташи“ буду психо-физички беспрекорни, брзог и тачног препознавања и одлучивања, како не би грешком или из несигурности оборили (и) сопствени авион или неку другу нашу летелицу. Зато су регрути и били пажљивије бирани за тај род војске.

Преглед је одмицао..., докторка се баш трудила да јој ништа не промакне. Одмах је командир стекао утисак да она увек ради на исти начин, свим знањима и нормама из своје струке психолога – доктора за душу.  Научио је тог преподнева много корисних ствари за непосредан рад с војницима, поготово за успешнију борбену обуку. Откривала му је несебично и неке искуствене „тајнице“ своје професије.

Мало му је било необично зашто докторка и њега све више и више упућује да се „опроба“ на скоро свим „сокоћалима“ за практичну проверу: координације, концентрације, запажања, прецизности, спретности, стрпљења, креативности... Додуше, командир је све задатке „решавао“ с приличном лакоћом, и то се одмах пренело и изван ординације, до његових војника. Докторка се само смешкала, као да је једино она знала зашто то чини. (Али, нека!) Чак га је и збуњивала многим неочекиваним питањима, намећући му тако и вешто осмишљене отежавајуће околности приликом тестирања.

А млад официр, успут, сваки тренутак је користио да докторки исприча много тога из андрагогије, науке о односу према одраслима, водећи рачуна да буде крајње одмерен и сврсисходан, да је одвише не „омета“ у послу. Али, за младу докторку скоро све што је тог преподнева слушала од савремено школованог официра, како је одмах закључила, било је право откровење и решила је да убудуће много више пажње посвети „изучавању“ те научне гране. И, вешто је све време скривала своју намеру: зашто тестира и командира?!

Надам се да сте препознали
лик овог младог официра на фотографији,
наравно: Драган Петрушић, ваш блогер,
аутор и актер ове истините приче...

- Докторка! А, да ли и ја треба баш све ове тестове да решавам, као и војници, као да се такмичим с њима...? – Приметио је официр „оштроумно“, мада му је пријало сазнање да му „добро иду“ тестови. Али постајало му је ту нешто и „сумњиво“, па се само смешкао: нека... нека...!

Онда је докторка, док је официр био „изложен“ тестовима концентрације и координације, наводила разговор на музику и који му је омиљен музички инструмент... Помало је, каже он, учио хармонику, а касније и гитару, али не баш успешно. Издвојио је гитару. Ипак, више је био посвећен спорту – фудбалу, тренинзима... Додала је она да свира пет инструмената. Нашалила се докторка и питањем: на којем би језику желео да слуша о психологији, јер похвалила се да говори пет језика... Највише му одговара енглески, био је самоуверен официр...

Није он обраћао посебну пажњу да га је тим разговорима она покушавала да деконцентрише, да задатке још „закомликује“ и вербално, јер показало се да је психолошке тестове на справицама он решавао успешно. Одговарао је на њене наизменичне „упадице“ искрено и истинито... Онда је у једном тренутку „дубље промислио“, уствари запитао се, у себи: „А зашто она мене толико детаљно тестира?!“, па је почео већ да смишља и „тактику за контранапад“, да и он њу мало „тестира“...

Прво је „вратио лопту“ на сверу андрагогије, о прочитаној „широј“ литератури, не само о одраслима уопште, већ посебно и о контактима са „лепшим полом“, слежући раменима да није имао баш довољно прилике да „прошири знања“ само читањем, јер литература је била „родно неодвојива“...

Сложили су се лако да би у послу који обављају, обома користило више психо-андрагошких знања, јер обоје раде претежно са одраслима. Обећао јој је нешто литературе из војне андрагогије, а она је пристала да му прича о психологији у војсци...

Њихово „узајамно тестирање“ све се више одвијало у правцу „надмудривање“ – психолога и „андрагога“. Официр није желео ни хтео назад, а за напред требало му је више маште и труда, али закључио је да све треба да остане на „шмекерском нивоу“, спонтано и фер.

Много тога десило се за тих неколико часова стрпљивог „узајамног тестирања“. Поједине опште ствари из чисте „струке“ – психологије и андрагогије – брзо су биле „потрошене“, али то су теме толико широке и занимљиве, за двоје младих а школованих, да су реплике постајале све смисленије, необичније, изненадније, промишљеније... Обострано неодољиво. Интелект је чинио блискост какву су обоје замишљали и прижељкивали, и у приватном животу.

Тек знатно касније – и млада докторка и млад официр – признали су једно другом отворено и искрено, да су првобитни „тестови“ били својеврстан опрез приликом упознавања, могућег подробнијег упознавања. То се обома тада било допало, јер „тестови“ су били поступни, помно осмишљени, добро „упаковани“, лукаво усмерени, нимало случајни, и тек довољно одмерени...

- Док возим аутомобил, највише волим да размишљам. Ћутим, слушам музику, и све време „премотавам мисли“. Не певушим... Посматрам друм и околину и размишљам... – Рече официр, у једном тренутку, тек онако, да мало „збуни“ докторку, и „одвуче“ јој мисли... Узгред је додао и да планира да следећег викенда „скокне“ до Београда, и да ће баш имати необичну тему за размишљање: психолошко-андрагошку...?!

Најпре су се њих двоје слатко насмејали, а онда су их својим смехом „подржали“ и сви у ординацији, који су све време непрестано „прислушкивали“ њихов несвакидашње занимљив разговор. Докторка је била у предности јер имала је више „обожавалаца“; њу су ионако сви на том одељењу волели... Не може да не каже, имао је и официр „брзо зарађених поена“, највише на оштроумности, свестраности, исказаном поштовању професији – психолога...

- Имам предлог..., имам тетку у Београду..., желела бих да је посетим. Радо бих седела на месту сувозача..., и ћутала бих све време до Београда... А, у повратку могли бисмо да разговарамо о свему што смо претходно „ћутали“. – Изговорила је докторка у даху, наглашавајући сваку уметнуту реченицу, можда више у шали, можда га стављајући на нешто „тежи“ тест...

- Прихватам...! – Одговорио јој је официр, пред свима, и шмекерски додао и његов једини услов: Али, да будемо прописно везани појасом, за седиште, све време.

Тек ту су се сви насмејали, овог пута здушно, сви замишљајући, на свој начин, како би то стварно изгледало. Докторка и официр кратко су се погледали, није било резерве, све је деловало отворено и искрено. Очекује их заједнички пут аутомобилом, постало је више него извесно...

*

Повратак из Београда..., испред једног мотела, негде код Алексинца, на паркиралишту дискретни лампиони, жардињере с разноврсним цвећем, романтично... Још свега тридесетак километара до Ниша... Кратак застанак... Само понека зидна лампа у собама мотела била је „ситно“ упаљена... Небо је било ведро звездано... Откопчали су појасеве, истовремено изашли из аутомобила црвене боје, оставили врата отворена, мотор је тихо радио на „леру“...

Застали су спонтано у полусенци између два најближа лампиона. Препознали су мирис рузмарина... Он је, након неколико корака, својом десном руком заштитнички прихватио њену леву. Окренули су се, лицем у лице, и погледали у очи... Био је то тренутак када је требало да кажу једно другом, у неколико речи, о ономе што су „ћутали“, уз одабрану музику, док су пре два дана аутомобилом ишли ка Београду...

- Могла бих... и желела бих... да се удам за тебе... Одмах...! – рекла је гледајући га нетремице у очи... И пре него је било шта успео да одговори, прислонила је кажипрст десне руке преко обе његове усне, и ту га задржала, у стилу: размисли(!); препознала је вероватно на његовом лицу „поруку“, нешто као: знам добро шта још нећу, а не знам баш тачно шта стварно хоћу... Можемо слободно додати, у маниру: докторке за душу! Док, у њеном погледу, истовремено, као да су промицале речи „Искрене песме“, Милана Ракића, први стих: „О, склопи усне, не говори – ћути!“...

Кимнуо је мало главом, схватио њен тренутак „наметнуте тишине“, нежно јој пољубио тај прислоњен прст, и своју леву руку прислонио на њену десну, одвојио мало од лица, као: молба за плес... Нечујно, и лагано га је обузимала мелодија, а онда и речи, познате песме Јадранке Стојаковић: „Све смо могли ми (...) да је дужи био дан...!“...

Заплесали су на равном асфалту, тек мало се њишући, на уснулој месечини, замишљајући мелодију, и покушавајући да „ухвате ритам“, очигледно обома омиљене Јадранкине песме... Загрљај је учинио да се само једна сенка стапала са цветним силуетама које су радознало „извиривале“ из поређаних жардињера... Прошла је била поноћ... А још је далеко било – јутро!