Странице

субота, 14. фебруар 2015.

МОЈЕ ШТО КАСНЕ



















ПРЕ*ЧЕКА
Љубав нас углавном створи,
потом нас у живот – гурне,
врата нам широко отвори,
све што има у нама – јурне.

Живот и љубав се касније,
стално одмичу и примичу,
понекад јесте, а више није,
сваком напишу другу причу.



*  * *


УМЕ ДА ЧЕКА

И кад прође пола века,
сећања су нескривена,
осећања без промена,
љубав може да чека...

Путеви пуни препрека,
сећања сузама ливена,
осећања водом мивена,
љубав – може да чека...

Шума густа, од смрека,
осећања кишом квашена,
сећања росом влажена,
љубав – може да чека...

Њива сунчевих зрака,
осећања у њој заорана,
сећања дубоко закопана,
љубав – може да чека...

Живот тече као река,
осећања топлина дана,
сећања духовна храна,
љубав – може да чека...

Загрљај вољеног човека,
осећања срцем ткана,
сећања из давних дана,
љубав – може да чека...

Прође тако пола века,
осећања чувана,
сећања негована,
јер, љубав – уме да чека!


*  *  *
Д.П, ~ 10. фебруар '15, Земун
(један и тридесет, после поноћи,
тренутак помешаних – јаве и сна)




















ПОСЛЕ*ЧЕКА
Да ли: одиста љубав – може да чека(?),
да ли: све време нестварно ил' стварно(?),
да ли: кад она наиђе и после пола века(?)...
Срце снажно затрепери, ил' је – немарно?!

Да ли је песма истинита,
или је Искрена ил' Очајна...?
Ако неко од вас већ пита:
нека, ипак, остане – тајна...?!


Нема коментара:

Постави коментар