МОЈЕ ШТО КАСНЕ

ПРЕ*ЧЕКА

Љубав нас углавном створи,

потом нас у живот – гурне,

врата нам широко отвори,

све што има у нама – јурне.

Живот и љубав се касније,

стално одмичу и примичу,

понекад јесте, а више није,

сваком напишу другу причу.

*  * *

УМЕ ДА ЧЕКА

И кад прође пола века,

сећања су нескривена,

осећања без промена,

љубав – може да чека...

Путеви пуни препрека,

сећања сузама ливена,

осећања водом мивена,

љубав – може да чека...

Шума густа, од смрека,

осећања кишом квашена,

сећања росом влажена,

љубав – може да чека...

Њива сунчевих зрака,

осећања у њој заорана,

сећања дубоко закопана,

љубав – може да чека...

Живот тече као река,

осећања топлина дана,

сећања духовна храна,

љубав – може да чека...

Загрљај вољеног човека,

осећања срцем ткана,

сећања из давних дана,

љубав – може да чека...

Прође тако пола века,

осећања чувана,

сећања негована,

јер, љубав – уме да чека!

*  *  *

Д.П, ~ 10. фебруар '15, Земун

(један и тридесет, после поноћи,

тренутак помешаних – јаве и сна)

ПОСЛЕ*ЧЕКА

Да ли: одиста љубав – може да чека(?),

да ли: све време нестварно ил' стварно(?),

да ли: кад она наиђе и после пола века(?)...

Срце снажно затрепери, ил' је – немарно?!

Да ли је песма истинита,

или је Искрена ил' Очајна...?

Ако неко од вас већ пита:

нека, ипак, остане – тајна...?!