„КАКО СТЕ?“, ПИТАМ

Свако има "свој Тасос"! Миран кутак, за писање...

„Како сте?“, питам вас, сасвим брижно, другарски, као своје драге читаоце. Дошло ми тако, једноставно, да вас питам. Онако, из чиста мира. Желим да вам се још више приближим, да ми се можда у мислима изјадате, или похвалите, или испричате нешто што вам се управо догодило... Рецимо: Како сте после сезоне одмора? Како сте на почетку јесени? Како вам напредује цвеће у башти? Како су вам мачићи, кучићи, голубови? Како вам је родило грожђе поред викендице?...

Није важно ако вас и не чујем, ако вас и не познајем довољно, осим по имену и аватару или некој приказаној фотографији, на Гуглу плус. Понекад, та врста „шеровања“, може да делује и благотворно, бар десетак минута. Довољно. Уосталом, данас се људи „друже“ више посредством „друштвених мрежа“, него у „стварном животу“. Па, јесте! Отуђило се. Заборавило се.

Пролазимо један поред других, свако у свом правцу или смеру, свако са својим мислима, свако за нечим, свако ка некуд... Свако својом страном улице, свако са својим теретом у рукама или на „леђима“ или за „вратом“... Једва да се и приметимо међусобно, а камоли да „имамо времена“, да бар застанемо, насмејемо се, насмешимо се, кимнемо главом, „питамо се“... Као да се прибојавамо и најлакшег најосновнијег најбрижнијег – питања: „Како си?“. Јер, шта ако и тај неко и нас упита исто: „А, како си, ти?“...


Од тако лепог, пријатног, лаког, распрострањеног и једноставног питања створисмо – баук! Не тако давно, једва смо чекали да се с неким сретнемо и упитамо међусобно: „Како си?“; и имамо стрпљења да саслушамо и коју реченицу више, јер све је било искреније, непосредније, присније..., и после знатно лакше. А, данас, признаћу вам, кад неко почне реченицу са „Искрено да ти кажем...“, прво помислим да нешто „мути“, да хоће нешто да ми „подвали“, да није баш „добронамеран“...

Имам за вас и друга питања, исто тако обична. Не ради радозналости, већ љубазности и учтивости ради. Слушам..., свуда наоколо, већина покушава да комуникацију и сваки разговор сведу на једну једину реч; кад би могли и на једно или два слова. Не зато што се свуда около „само љубе“, већ зато што сви у рукама држе најновије моделе Андроида, таблета, разних „сокоћала“ у које непрекидно буље: док иду пешке, док управљају аутомобилом, док се превозе, док једу, док пију кафу, док седе на клупи, док им нешто говориш, док су на предавању, док су у реду, док се грле...

Да(!), рекох, имам за вас низ припремљених питања. Толико да не знам одакле да почнем. Уствари знам! Од једног питања над свим питањима... (?!) Не знам ни да ли је баш сада згодан тренутак. Хмм. Не знам ни да ли бисте желели да ми одговорите. А питање заисте јесте „врх“. Не знам ни да ли бисте кад га чујете престали да читате овај блог пост. Не знам да ли би вас то питање много „изнервирало“. Не знам ни да ли сте приметили да сам вас једанпут то већ питао, на почетку. Не знам ни да ли сте ми, макар у најдубљим мислима, пре свега пар минута, одговорили. У реду, питам вас, као да је тек први пут: „Како сте?“...

Испричаћу вам још нешто, оставимо сад накратко то чувено „питање над питањима“. Био сам по неким афричким пустињама, чак и тамо где је „бог рекао лаку ноћ“, у земљи Бушмана, у пустињи Калахари. Било је занимљиво, али било је и тешких и „досадних“ дана, јер боравили смо тамо месецима. (У оквиру Мисије УН.) Када си у добром међународном друштву, прилагодљивом на све, онда су ти и веће шансе за свеколико „преживљавање“. Наиме, кад бих приметио да неко почиње да „клоњава духом“, истог тренутка бих смишљао „антистрес“ шалу. Ухватили би се увек длановима за главу на коју их „јефтину фору“ орасположим. У следећем пасусу покушаћу да вам дочарам, како:

Геометрија и асиметрија - и поезија и проза...

Приђем „жртви“ незаинтересовано, као случајно... Ко зна где је све одлутао у мислима. ~ (Кажем:...) „Аха. Најзад неко ко можда може да ми помогне.“  ~ Остале гестикулацијом замолим за три минута неометања, јер ако „штос“ успе имаћемо „кафекуварицу“, све док неко други не наседне. Није лако, јер већ сви знају „џоук“, али вештина и начини су „мађионичарски“, па настављам у истом тону. ~ „Маа, пишем данашњи извештај, али нешто ми недостаје, извини ако те у нечему ометам, имам питањце, али може и касније...“ ~ „Шта, питај боље одма, да ми се ту не моташ!“ ~ „Ма видим да сам ти улетео у неку приватну фреквенцију, па, ко велим, могу и да сачекам...“ ~ „Нема везе, размишљам о мојима код куће.“ ~ „Добро, онда ћу најкраће питање.“ (Видим да га већ имам у шаци, јер правило је да пристане на питање!) ~ „'Ајде, слушам!“ ~ И одма као из топа, викнем: „Како си!?“...“ ~ Покушајте да замислите то обострано одобравање, и „укус и мирис“ кафе коју смо после тога сви заједно пили. И, наравно, другарски поздрав – „гив ми фаив“...

Питање: „Како си!“ или „Како сте!“, умало да ми дође надимка – Мистер ХауАрЈу – јер толико сам био вешт у „навођењу“, да чим би ме видели како „нешто“ смерам, подизали би „гард“, па сам морао непрекидно да мењам начине и „жваке“. Често бих причао и без крајње намере да успем, да заметнем траг, како би стекли утисак да имам и других „виспренијих шала“, него што је избор за „кафекуварицу“. Признајем, било је и неколико ситуација где би ми дозвољавали да их „водим по пустињи“ а на крају бих ја као губитник постајао „одговоран за кафу“. Тако је увек у надмудривању: или „џа“ или „бу“... Најважније да смо увек били насмејани, а најчешће након: „Како си?“

Уверио сам се „широм меридијана“, да је питање фраза „Како си?“ од оних које у себи носе највише позитивне енегије. Подиже расположење. Враћа осмех. Отвара саговорника. Улива поверење. Потире скоро све негативно. Подстиче на срдачнији разговор. Оверава добронамерност. Зближава. Смирује. Растерећује... Не можеш да „подвалиш“, куртоазно се одма примети. Али, ни тада ти нико не замера.

Зашто онда данашњи млади људи, најчешће на Твитеру, користе питање фразу, (али!) у облику „Како 'те?“ само када желе да се нечим похвале, када желе поређење са лошијестојећима, када се некоме подсмехују..., на пример: „Ја се сада купам у мору, а како 'те ви?“ или „Ја возим нови џип, а како 'те ви?“ или „Ја сам баш згодна, а како 'те ви?“... Зар је било какав коментар потребан?! Нек' ме неко убеди да нам није – наметнуто! Или: „опрости им Боже, не знају шта раде“! (Знају, знају, „раде их“ естрадни менаџери и таблоидни „новинари“!) Биће да ја „нисам одавде“ или је та фраза „...а како 'те ви?“ из неке сасвим „осме приче“.

Промиче ми мислима и како наше (а као да је светско) лепо и јасно - „Како сте?“, изговарају (баш изговарају), на пример: Енглези „Хау ар ју?“, Грци „Ти канете?“, Немци „Ви гетес инен?“, Руси „Как ви?“, Чеси „Јак јсте?“, Словаци „Ако стје?“, Белоруси „Јак дјела?“, Шпанци „Коме стас?“, Италијани „Коме стај?“, Мађари „Ходјван?“, Французи „Комантале ву?“, Кинези „Ни хао ма?“, Кенијци „Јинси ни веуве?“, Јужноафриканци „Хое ис ју?“, Пољаци „Јак се маце?“, Јапанци „Огенкидесука?“, Швеђани „Хур мор ду?“, Турци „Н'с'сн?“, Албанци „Си јени?“, Монголци „Ћи сајн'у?“, Португалци „Комо восе еста?“, Лебанонци кад се обраћају мушкарцима „Ки фак?“ а женама „Ки фа?“...

Површност је мања испод - површине...(!)

...Угледам другара, утучен, осамљен, шета... Приђем му, поздравимо се, примећујем, драго му што сам наишао. Први започиње: „Маа, изашао сам мало да 'средим' мисли, да промислим, да одагнам од себе све што ме нервира, тишти, иритира“... ~ „И?“ – питам га. ~ „Ништа!“ – одговара ми, па наставља у истом даху: „Замисли, срео сам јутрос толико познаника, другара, комшија, ортака..., чак блиских; само пролазе, кимну главом, једва се насмеше...“. ~ „И?“ – питам га најкраћим могућим питањем, јер добро се познајемо. ~ „Маа, нико ни да те пита: како си?!“ – гледа ме право у очи, нетремице... ~ „А, како си?“ – питам га најсрдачније, најдругарскије, најприсније... ~ „Маа, не питај...(?!)“. – и одмахне руком, обори поглед, махне ми у знак поздрава, у стилу: да ми не преноси лоше расположење! ~ Као: све (ни)је јасно!

*

Него, шта сам оно хтео, шта сам хтео..., на крају, нешто сам хтео да вас питам, али немојте ми „одговарати“ надугачко и нашироко, већ само кратко, јер само желим да будем срдачан, можда баш журим; али за толико ћу увек имати „малкице“ времена, да видите да вас поштујем, да ми је стало до вас и вашег доброг расположења... Да, да... осећам да могу да вас упитам и нешто интимније, присније, уз смешак: „Како сте?“ ~ Узвратите ми бар једно мало „Хвала“, и једно благо „Добро“, или „Могло би и боље“...  ~ А, можете и ви мене да питате: како сам?(!)... Никад вам нећу одговорити: „Маа, не питајте...!“.