ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (5. део)

ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ... - ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ...

Аутобус на спрат, са седамдесет путника и „три члана посаде“, граби из Београда ка Грчкој, стрпљиво, безбедно..., а крај путовања је, након осам стотина километара – острво Тасос. Путовање је прилично удобно и пријатно. Довољно честе су паузе и за тоалет и за пушаче. У аутобусу има простора и за ноге и за прислањање главе, ради „дремуцкања“. Двојица возача су љубазни и предусретљиви, као прави домаћини... Хмм(?), и водич пута, госпођа Н, шармантна дама, на висини је задатка, веома љубазна и посвећена, потврдио би свако од преосталих шездесет и девет путника, али један јој је „пронашао“ низ (граматичких и правописних) замерки, јер истрајавала је у показивању да јој говорни српски језик није баш „јача страна“. (Да ли погађате: ко је био тај – један?!) Да, наравно...

Не кажем да све што нам је причала није било занимљиво и корисно, чак нас је и пријатно изненадила трудом и залагањем и искуствима, да будемо што боље обавештени (нисам рекао: „упознати са...“!). Сви смо је разумели, неспорно, све што је говорила било је, у крајњем, „оперативно“, у смислу: уђите, изађите, пауза је толико и толико, тоалети су бесплатни, молим вас немојте каснити, временске прилике у Грчкој нису лоше, верујем да ће вам одмор пријати, за вас је повољно ово а није оно, боље је да воду купујете флаширану а за кување је довољно и да прокључа вода са чесме, на острву ће о вама бринути наши овлашћени представници, следећа пауза ће бити...


Ово је био њен „прочишћен“ текст, ослобођен непотребних фраза и поштапалица... Смисао само. Путници су се задовољно смешкали, упијали информације, све им је било потаман..., само се „онај један“ у себи повремено „мрштио“, можда као неки „цепидлака“ и „намћор“ и „заједљивац“... Није „њему“ због тога пријатно, није никад, али то је, једноставно (нисам рекао „просто“!) – „јаче од...“(!). Јер, зар је толико тешко мало „дотерати“ десетак, само десетак речи (у њеном случају!), па да комплетан утисак о тој дами буде – врло добар... Овако...?!

Ако међу вама има још већих „цепидлака“ него што је моја маленкост, и ако сте приметили да сада описујем атмосверу у аутобусу, а у претходном блог посту – ДРАГИ БЛОГ ЧИТАОЦИ – казивао сам како сам путовао аутомобилом; онда ово аутобусом прихватите „хипотетички“ а оно аутомобилом „реалистички“ (мада сам тамо нагласио да је реч о сну!)... Најбоље, немојте ни обраћати пажњу на такве детаље, јер ово је сасвим друга тема! Концентришите се (нисам рекао „сконцентришите се“!) на правопис, граматику, језик наше свакодневице...

А, када сам првом приликом, на једној од каснијих пауза, покушао да с  госпођом Н. (водичем) остварим „ближи“ контакт, и када је она радо и љубазно прихватила мој добронамеран предлог: само да саслуша примедбу(!), и да је примедба баш „интересује“ (ја бих радије рекао „занима“!), које су то речи (где греши?)... Ух(!), рекла је, баш (и) за ту реч је наш шеф агенције (директор) негде „питао“ и рекли су му тамо да је то у реду и да није погрешно употребљавати је... (Закључујем: Ко зна кога је он питао; вероватно на „погрешном“ месту?!)

Перо пише само онако како му се "заповеда"...

До овог пасуса писало је онако како ја пишем и говорим, или „пишем како говорим“, јер „говорим како пишем“, ради лакшег упоређивања; а сада ћу покушати да вам „дочарам“ писано (нисам рекао „писмено“!): како је то госпођа Н. говорила, а ви потпуно „пристрасно“ или непристрасно, дајте ваш „суд“ о ономе што следи. (Може и уз чашу воде.) Спреман сам и да ме „стрељате“ ако будете сматрали да је тако – најбоље! Можете и водом да ме полијете, али не превише хладном! (Нисам уопште за глупост звану „ледени изазов“!) Али, ако допустимо такав говорни језик (далеко било!), бар се запитајмо: куда оде наш језик? Но, да кренемо(!):

~ Драги путници, ШТО СЕ ТИЧЕ нашег путовања: СРЕЋАН ПУТ(!)... ШТО СЕ ТИЧЕ... ШТО СЕ ТИЧЕ... ШТО СЕ ТИЧЕ граничног прелаза, остало је неколико минута... ШТО СЕ ТИЧЕ ваших путних исправа припремите их благовремено (радије бих рекао „правовремено“!) и отворите их „на слику“... ШТО СЕ ТИЧЕ изласка из аутобуса, није дозвољено, а ШТО СЕ ТИЧЕ тоалета, стрпите се, јер одма након царинске контроле имаћете паузу, чим пређемо границу... ШТО СЕ ТИЧЕ царинских службеника, они намеравају да прођу поред сваког од вас и „провере“ вас уз документа... ШТО СЕ ТИЧЕ временске зоне, чим пређемо границу с Грчком, додајте један час на наше време... Још нешто, ШТО СЕ ТИЧЕ овога... ШТО СЕ ТИЧЕ онога... ШТО СЕ ТИЧЕ... ШТО СЕ ТИЧЕ... ШТО СЕ ТИЧЕ...

...Зашто свака реченица „мора“ да почне са ШТО СЕ ТИЧЕ...? Зашто и докле уопште више ШТО СЕ ТИЧЕ...? Ако баш мора, онда се каже: „КАДА ЈЕ о нечему РЕЧ“ или „КАДА ЈЕ нешто У ПИТАЊУ“, зависно од контекста и осећаја који се односи на (нисам рекао „који је везан за“!) – језик! Пробајмо и научимо да реченицу не почињемо са: ШТО СЕ ТИЧЕ, већ најкраће и директно!

~ Драги путници, молим вас, на паузама, у „минимаркетима“, приликом куповине за ЕУРЕ, да покушате да размените крупније новчанице ЕУРА, за ситније апоене ЕУРА, од сваког путника ћу прикупити по шест ЕУРА, јер толико ЕУРА кошта повратна карта за трајект до Тасоса... У Грчкој се користи ЕУРО, и разлике у ценама су и по неколико ЕУРА, тако да прво проверити колико ЕУРА шта кошта... Флаширана пијаћа вода на Тасосу, једно паковање од осам флаша, кошта – 1 ЕУРО и 20 еУро-центи, није скупо... ЕУУУРА... ЕУУУУУУРА... ЕУУУУУУУУ-УРААА...

...Увек се питам изнова: да ли је могуће да још постоји неко ко не зна да се не каже „еУро“, већ по нашки „еВро“...?! То је била она „спорна реч“ за коју је госпођа водич Н. рекла да јој је тако њен шеф „наредио“, јер баш је „дао све од себе“ да ЕВРО буде исправно изговаран, па вероватно да би све то шефу деловало знатно (а њему можда и „значајно“!) много „убедљивије“, човек се определио за – еУро... („Наздравље, шефе директоре!“)

Иницијали у песку (Д. П.) - и јасна порука!

~ Драги путници, ПУНО вам ХВАЛА за досадашњу добру сарадњу... ХВАЛА ПУНО што се придржавате свега договореног... ПУНО ХВАЛА за стрпљење које испољавате... ХВАЛА ПУНО на разумевању... ПУНО вам ХВАЛА... ХВАЛА вам ПУНО... ПУНО ХВАЛА... ХВАЛА ПУНО...

...Зашто људи толико воле да „изврћу“ и погрешно „појачавају“...? Неправилно је рећи ПУНО ХВАЛА или ХВАЛА ПУНО, јер пуни су само: шака, капа, шерпа, лонац, казан, базен, лавор, буре... А, хвала може бити, ако већ желите да „појачавате“: велико хвала, хвала лепо, најлепше хвала... И , често се питам: зар није довољно рећи, само: ХВАЛА... Зашто увек, најчешће погрешно, „појачавати“ – ХВАЛА...?!

*

Ових дана, на острву Тасосу, један врли грчки пријатељ испричао ми је доста „мрачан“ виц, у неком другачијем контексту, али примерено наслову ове теме ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ могло би се „превести“ на реченицу, којом ћу вам се, на самом крају овог блог поста, радо добронамерно и оптимистички обратити: „Једног дана, сви ће бити писмени..., чак и ја!“