ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (6. део)

Каменчићи пишу срцем...

Чудна ми чуда...! Промишљам... Научили смо (ми) сва слова – и латинична и ћирилична. Научили смо и интерпункцију. Научили смо и значење речи и како се „праве“ реченице. Поприлично смо научили и граматику и правопис, или смо тако бар убеђени. А кад треба нешто да напишемо или да говоримо: „повуци потегни...“, „туц муц“, „да кажем...(!)“, „како да кажем (или напишем)...(?), „ооовааај...“...

Много тога још недостаје: самопоуздање, изражајност, сигурност, разноврсност, искуство, способност, вештина комуницирања, редослед, креативност, битност... А, има много препрека: скученост, мали „вокабулар“, лоше навике (а тешке одвике!), површност, одсуство нијанси, незнање значења речи, немар, немуштост, поштапалице, туђице, „фејсбукизација“, инвалидност језика...

Многи науче и музичке ноте, вољом или наметнуто. Умеју да лакше „прочитају“ музику и да је прилично јасно „запишу“ и да је доста добро „говоре“. Умеју да музику боље „препознају“, брже „преведу“, лакше „осете“... Можда им недостаје мало више талента, знатно више рада и вежбања, погрешан избор инструмента, разне обичне неправовремености... И, шта? Ништа!


Неко пожели да скува супу или чорбу. Научи све састојке који се стављају у лонац: вода, кромпир, шаргарепа, першун, лук, месо, со и разни зачини, разноразни додаци јелима, понека „тајна“... Имају и одговарајући шпорет, и температуру, и „алатке“ за љушћење, гуљење, сецкање... Кад оно: бућ трућ, чорбица никаква! Укус: који укус?! Мирис: који мирис?!

Знамо сви (ми) и да китимо јелку; неко боље и лепше, а неко мало лошије. Даш свима потпуно исте „елементе“: стабло јелке, десетине врста украса, метре трепћућих светиљки, фигуре животињица и птичица, и јунаке из цртаних филмова..., маа, „шарениш“ од свега и свачега... Резултат након кићења: неке јелке „имају душу“ а неке ни „д“ од „душе“... Нема свако дар за стваралаштво. Напротив, све их је више „способних“ да сруше, наруше, упропасте, покваре, унаказе, сметају... Једино ако могу да брзо „провуку“ и „окомотају“ што више метара трепћућих и што јачих и разнобојнијих светиљки... По принципу: „шарено је и лудом лепо!“ или „што горе то боље!“... Разумеш!? Схваташ?! Капираш?!...

Или, даш некима десетак „повода“ и „разлога“ за добру свађу, а они се зачас – потуку. Јер, не умеју (ни) да се свађају. Недостају им речи. Недостаје им знање граматике. Недостаје им познавање правописа. Недостаје им „зрно“ поштовања. Недостају им трпељивост и толеранција. Недостају им „речитост“, „разноврсност“ и „сочност“ изражавања, као и „снага аргумената“ (онда, до израза долази „снага гласа“!)... Недостају им вештине „кићења“, „кувања“, „свирања“, „натпричавања“, „надмудривања“... Недостаје им свеколика врста „писмености“...

Обрни окрени, лакше је кад знаш...

Обрни окрени, закључака је безброј. На пример: „Лакше је кад знаш!“... „Не можеш ни једне беле власи претворити у црну.“... „Језичка инвалидност (непознавање језика) води у површност!“... „Улепшавање стварности речима, прво укида нијансе!“... „Важно да се разумемо некако, мада већ сутра – никако!“... „Неучљиви ће све теже моћи да – добаце!“... „Покушај да пишеш како говориш, али и да говориш како пишеш!“... (На овом месту ћу застати...!)  Уосталом, имате могућност да допишете и неке од ваших закључака, ставова, размишљања..., у коментарима „испод“ блог поста. Веома је једноставно, а мени би знатно – користило!

...Понављам, није ми овде превасходно тежиште на правопису. Правопис је увек у основи. Али јесте на нашем свакодневном говору, на говорном српском језику, у мери колико „одступа“ од правописа и примерености нашој – свакодневици... Стало ми је до „поправљања“ тог говора, бар онога што је „много“ погрешно, мада би било много боље да то чине професори српског језика (и књижевности), тамо где је томе и место – у школама. Постоје начини. Али, недостају одговорност, воља, умешност, осећај, промишљеност, лична надградња, доследност, упорност, искуство... или... или... (?!). Одговорност је и професорових професора...

У (овом) шестом делу теме – ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ – као и до сада, увек на различит начин предлажем понешто ново; а избор је ваш! („Ћераћемо се ми још!“) Наговестићу само појмове које сам изабрао као обичне (нисам рекао „просте“!) примере олаког „бркања“ значења (читај: погрешног!). О тим примерима „разговараћемо“ (и) у следећим наставцима. Сада само онолико да можете боље да „повежете“. (Стрпљиво!) Опет ће неко, можда, рећи да „цепидлачим“... Али не марим. Ређаћу примере спонтано.

Ретко ко схвата да мангуп и фрајер није исто, чак је супротно(!)... Или, шта значи аудиторијум у односу на спектаторијум... Није исто ни „долази до израза“ и „долази до изражаја“... Није исто ни „натпис“ и „напис“... Није исто ни „писмено“ или „писано“ (написмено)... Није исто ни „знатно боље“ и „значајно боље“... Није исто ни када кажемо „поред тога“ или „осим (сем) тога“...  Као и оно што сте већ, надам се, научили да је правилно „свакодневица“ а неправилно „свакодневНица“... Затим,  да ли је правилно: „у циљу нечега“ или „ради нечега“(?)... Правилно је рећи и написати „произлази“ а не „произИлази“; реч је о само једном слову, а присетите се или обратите пажњу како највећи део популације изговара те речи (наравно: погрешно!)... Ако, на пример, поштујете лик и дело Моме Капора, онда никада немојте рећи „на овим просторима“, већ „на овом простору“, јер...

Понављам: није узалудно...(!)

Не обраћајте много пажњу, и нека вам не смета(!), што неке ствари понављам и више пута, јер чиним то (намерно) у различитим контекстима и на разним примерима. Заборављате да с вама лагано и стрпљиво разговарам, покушавајући да вам дочарам да овако како пишем, могуће је на приближан начин и разговарати. (Не журим!) Лакше ће вам бити да се определите, да се консултујете, да размените још с неким мишљење... Наравно, под условом да вам је стало да поправите свој говор - свакодневице. А ако закључите да негде грешим, слободно контрирајте, бићу вам захвалан.

*

                                                                      

Кажете да сам много (нисам рекао „јако“!) „љут“ док пишем. И да сам веома (нисам рекао „јако“!) „опасан“. И да ми врло (нисам рекао „јако“!) фали и „прут“. Указујете ми и на узалудност оваквог писања, јер „улица“ (као) има превелик (нисам рекао „прејак“!) утицај. Захваљујете ми што вам „пружам прилику да научите нешто ново“... Захваљујем (нисам рекао „захваљујем се“!) и ја вама. Заједнички именилац, ипак, јесте: нико није баш толико „равно“ – равнодушан... Живели!!!