 |
| Тасос, палма, балкон, сто за којим доручкујем, ручам, вечерам... и пишем... (септембар '14) |
„Сав
труд око људи није узалудан, али је стресан, до те мере да често желим одустати
од било какве комуникације и то се неминовно мора десити ... неко сматра да друштвене мреже и медији су ти који изнурују душу...“ – нису ово моје речи, неко други је то рекао, али занимљиво
је (нисам рекао „интересантно“ је!). Ово цитирано само прочитајте, а
промишљајте када будете имали довољно времена! (Знате ви да код мене мало је –
случајног!) А, сада „скакућимо(!)“ мало по пасусима овог блог поста.
Да ли вам је икада неко рекао да прво помињање имена и презимена и надимка, било у писаним или електронским
медијима, свакога ко има било какво презиме и име и надимак,
а зашто не би и у свакодневном говору; обавезно би
требало да буде поменуто у првом падежу – у номинативу. Изворно. Правилно је прво име па онда
презиме, тим редоследом. А, пожељно би било исто тако учинити и на крају написаног
или разговора, јер неки уобичавају да прво погледају или читају текстове од
краја; или одма желе да чују крај. Једноставно, има имена и презимена која када
поменете у неком другом падежу, прилично промене изглед, значење и
препознатљивост, родност, а могу и да потпуно збуне... Најчешће, прво спонтано покушавамо
(и) сами да „преведемо“ у номинатив, како бисмо лакше препознали или сигурније
запамтили... Отежава! Успорава!
Значи, није вам то нико никад раније рекао (?!), говорећи с вама о
језику, или о речима и написима (нисам рекао „наТписима“! Јер, наТпис је
– назив – исписан на табли или зиду изнад врата фирми, локала, продавница,
установа...), који нас непрестано „засипају“ или окружују... Јер, да сте ово икад
чули, сигуран сам да бисте се одма сетили. Исто тако треба водити рачуна и о
називима градова, села, планина, река, улица, књига, установа... Скоро о свему!
Јер, у неком другом падежу, осим што олако може „испасти“ нејасно, може бити и
непримерено, и скарадно, и смешно, и одвраћајуће...
На пример, чак и када неко исписује „графите“ по зидовима градских
фасада (недопустиво!) или на огласним „билбордима“, који у себи носе неку
поруку, често политичку, не воде рачуна да име и презиме треба да пишу у
номинативу, јер на стотинама унакажених фасада или огласних табли тада „освану“
и несвесно „унакажена“ имена или презимена, која су најчешће исписана највећим
и „најдречавијим“ словима. Земуном је ономад доминирала порука: „ШЕШЕЉА за
председника!“ (Шеки, ништа лично!);
издалека се најпре види назначено и уочљиво „ШЕШЕЉА“ (?!), а тек када се довољно
приближиш разазнајеш и оно „За председника“... Могли су једноставно: „ШЕШЕЉ –
председник!“ или „За председника – ШЕШЕЉ“... Све је боље и прихватљивије него:
„ШЕШЕЉА...“ (са „А“ на крају презимена!).
Или: возиш се аутомобилом Ибарском магистралом и на великој плавој табли
поред пута, код Чачка, уочаваш напис (опет, нисам рекао „натпис“!),
најпре велико исписано „ЧАЧКА“, а тек када се сасвим приближиш, ситнијим
словима, успеваш да „повежеш“ садржај обавештења, отприлике: „Одржавање путева
у надлежности Општине ЧАЧКА“... Слажем се, можда никоме неће због тога
„(од)летети глава“ (мислим на учеснике у саобраћају!), али како да имам
поверење у надлежне ако су оволико „неспретни“ када треба да се изразе. Него,
то је наша „и слика и прилика“! Спада под „наша свакодневица“, јер већ годинама
„обавештавају“ нас том непромењеном плавом таблом; док „каравани“ пролазе и
пролазе...
 |
| Површност све више прелази у суштину, тек што више каменчића преврнеш... и погледаш - испод! |
Извините што вас поново питам: да ли вам је то неко икада нагласио(?),
или бар само узгред поменуо(!). Није! Да ли сте икад промишљали о првом
помињању имена и презима, да тада (бар први пут) обавезно буде наведено у
номинативу? Нисте! Шта да вам кажем: површна комуникација! Реченицу (бре!) треба „окренути на тумбе“ само да би име и
презиме били у номинативу, у првом падежу... Касније може да се мења по
падежима до миле воље; али ако би и тада изгледало да име поприма неприкладан
или „погрдан“ контекст, онда би било коректно брзо бирати „лакше падеже“ и
реченицу „прилагођавати“ – имену и презимену или називу, а не обрнуто(!)...
Није то увек лако, односно – лако је ако
знаш!
„Површни“ радије почињу
реченицу са „што се тиче...“ или „кад се ради о...“ или „да кажем...“, него да
се потруде да им речи у реченици буду правилно низане, без поштапалица, без
сувишног, боље и логичније поређане, смисленије... Тако би требало – и да
говоре и да пишу. Ретко ко је научио да реченицу почиње директно. Они који увек
нешто „околишавају“, несигурни су и дезорјентисани! Немају самопоуздање, сумњају у себе и
своју писменост, која је „оперисана“ од речитости. Њихова комуникација своди се
уствари на скученост, а невешто је „маскирају“ поштапалицама, фразама,
флоскулама... Још се и „истичу“, у стилу: што горе то боље! (Причај! Причај!
Причај...!)
„Површни“ не умеју да загребу мало дубље; не схватају да „површност је све мања, што си одмакао дубље
од површине!“. „Површнима“ је данас (као) најважније да се међусобно
разумеју и било како, него да схвате да већ сутра неће моћи разумети једни
друге – никако! Јер, својом „површношћу“ и неучљивошћу своде језик на – „сигнални“! Своде га на једну једину
реч. Следеће би било: на једно или два слова... Својевољно. Непромишљено. Издајнички!
(Нису ово некакве тек „крупне речи“, већ веома озбиљно насушно упозорење!)
Него, како...?!
„Површни“ немају обичај, а вероватно ни неопходно својство, да
садржајније промишљају; задовољавају се „сигналним нивоом комуницирања“, оно:
кад своде на једну реч и слично. Баш их брига да ли је исто бити „фрајер“
или „мангуп“. Слушао сам и на(и)лазио на разноликим форумима различите
полемике, разна објашњења, необична појашњења, занимљива мишљења, запажена
размишљања, опречне ставове и уверења... Формирао сам лични став да је „мангуп“
позитиван, а „фрајер“ негативан – лик. Нећу вам тај став
наметати, само ћу вас потакнути на размишљање. Не брините, избор ће бити ваш!
Прочитајте прво шта каже један типичан „форумаш“, којем је ово један од
најдужих постова на неком (нејезичком) „друштвеном форуму“, на које сам наилазио
под његовим „ник нејмом и аватаром“ (само сам га мало стилски уредио, и мало му
маскирао „тетоважу“, да га спасим од још веће бруке, иначе смисао и садржај су
нетакнути). Очигледно, тема му је била занимљива (мада изгледа, у његовом
случају, може се рећи и „интересантна“!):
„...'ФРАЈЕР' је ријеч која се
често употребљава у нашем језику и означава позитивну особину. Дакле, ако је
настала од њемачке ријечи 'фрај', (то значи НУЛА, НИШТА) онда не мора да значи,
да је она сурово преведена и правилно употријебљена у нашем језику. Валидно је
оно значење ријечи које је у масовној употреби, свидјело се то нама или не. Ако
лингвисти нису ту 'неправду' исправили на вријеме (а то је прије масовне
уоптребе) нема потребе ни за накнадном памећу. Први пут сам се сада упознао са
таквим 'значењем'. Ако тек сад послије оволико година мог живота, упознајем са
оваквим значењем те ријечи и не познајем никог ко је другачије тумачи, зашто би
сад нешто мијењали и употребљавали њено 'право' значење. У сваком случају наш
језик је буквално састављен од туђица које су мање више правилно или неправилно
искориштене у нашем језику, и користе се онако како се користе. Осим тога ако
ћемо већ да залазимо у дубље анализе 'фрајер' је ријеч модерног времена и нико
са сигурношћу не може да тврди да је настала од ове или од оне ријечи.“
 |
| Ко се нећка да "отплива" бар мало даље од обале, остаће ускраћен за многа - знања живљења...! |
Занима ме (нисам рекао „интересује ме“) да ли
сте бар мало, док сте читали овај приређен „цитат“, провлачили можданим
вијугама и наслов ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, и да ли сте се питали да ли овај „наш
форумаш“ и „говори како пише“... Да ли је потребно да вас подсећам (?) да сви
моји постови о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!) представљају сами
по себи пример како може да се „пише како и говоримо“, јер моја маленкост и
говори слично овоме „како пише“ све блог постове које читате. (Уствари, на ово
питање могу да одговоре само они који заиста – читају!)
Поштено ћу вам признати: имао сам мало другачију замисао за овај, седми
по реду наставак – ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, али сам у току писања мало „променио
концепцију“, али верујем да вам то неће много сметати. У сваком случају,
користиће вам. Можда, да вам нисам рекао, не бисте ни приметили. Но, ми се
узајамно поштујемо, „разговарамо“ отворено, питамо се „како смо“, једва чекамо
да се поново „сретнемо“ на блогу..., еа, сад, што нам коментарисање „испод
блога“ баш и не иде како би могло, па, тек ми је по реду 113. блог пост: шта друго да очекујем?! (Наставиће се!) ~ Да
сте ви мени – „живо и здраво“!
Нема коментара:
Постави коментар