ДРАГИ БЛОГ ЧИТАОЦИ

Шака "златног" влажног песка...(?)

Златан песак + златно море + златно сунце = Златна плажа (или: Golden beach)... Једноставна формула која објашњава – привлачност егејског митског острва – Тасос... *(И напомена: Не дозволите превише да вас „замајавам“ некаквим наводним сном; само „вешто упаковано“ прикривам – „стварност“! Ваљда сте ме толико упознали! И, да ми опет неко не „замери“ што сам опет ове године опет вансезонски, скокнуо до Тасоса... Или: све ово можда само стварно „сањам“...?!)

*

Први поподневни часови на грчком острву Тасосу... Песак врео, море топло, сунце ужарило; све се као у „лонцу“ сјединило у – задовољство и уживање... Сунцобран не помаже баш много... Него, најбоље је што пре склонити се у апартман и доспавати још мало, након заморне ноћнодневне  вожње аутомобилом... Хладовина апартмана само као помисао... Топлина и „удобност“ песка намах вас разоружају... Сан је већ ту, на плажи, треба га само „загрлити“... А тело довољно „осољено“ првим купањем у морској води... Очни капци у непрекидном су примицању... Рву се са упорним сном... Тако је увек првог дана... Однекуд: писмо као да се већ само пише... Откуд сад то... сањам... писмо...?!

Ко зна колико сам већ спавао, или колико је кратко сан трајао; а писмо написано, наизглед кратко, али крцато крцато... Не видим коме је адресирано, јер притиснуто је и покривено повећим пљоснатим каменом; мада, нема ни дашка ветра. И стаклена боца је припремљена, са плутаним чепом... Аха, разумем, писмо ће највероватније бити послато морем, у боци затворено, и биће ношено морским таласима и струјама. Романтично! Успевам „на кварно“ да га прочитам, и отргнем од кратке „дремке“, на плажи... Ако стаклена боца с писмом, којим случајем, никоме не стигне у овом веку, прочитајте(!) бар овај електронски запис писма, који управо следи:

Палма коју често помињем и снимам, испред апартмана...

Драги моји блог читаоци,

„Кали сас мера!“ („Добар вам дан!“)... Јављам вам се са грчког острва Тасоса... Ја сам овде добро, живо и здраво, што и вама тамо од свег срца желим. На путу аутомобилом није било проблема, ни копном по Србији, Бугарској и Грчкој, нити током получасовне пловидбе трајектом до Тасоса, од Керамотија (код Кавале). Десетак километара уздигнутим серпентинама, дизелаш шестобрзинац „Алфа Ромео“ баш се „удварао“ плажама, растињу, увалама, стенама..., као да он бира место... Лепо сам се сместио у апартман виле „Смаро“ (нагласак на последњем слову „о“; касније ћу вам објаснити откуд тај назив), удаљене свега стотинак корака од „Златне плаже“.

Воде у мору има довољно, и мирна је, Сунце се не крије иза облака јер ни нема облака, а ситан песак се простире километрима. Колико могу да видим... Маа, да се више не фолирам, знам ја све ово тачно, у метар, ово ми је већ четврти пут заредом да идем у исту ову вилу, у исти апартман – број „106“. („Ја би не би ништа мењ'о!“) Пешчана „штрафта“ (за шетњу уз море) има бар три километра, у једном правцу.

Још нешто, позади се уздижу брда прекривена шумом, па кад стојим на песку и гледам ка мору и Сунцу нема друге, знам да сам на правом месту – на грчком Егејском мору. Али, чим се окренем „налевокруг“ и отворим очи накратко помислим да сам у Швајцарској... Али „објаснили“ су ми да тамо, иза тих брда свако вече Сунце залази и одлази на одмор мало раније, јер тако брже „западне“. И има више времена за „романтику“.

Непосредно пред објављивање овог поста...

Од те „усијане кугле“ која нас по цео дан „гања“ час по плажи, час по хладовини, час под сунцобран, па чак и до апартмана; тешко је „побећи“... Шалим се за ово око апартмана, јер тамо ме не тера Сунце, већ глад. Тамо ми се обрадују фрижидер, шпоретић, туш кабина... „Оо-поо-пооо-по...“, што би рекли Грци кад их нешто пријатно изненади. Слично оном: Ој-ла-лааа... Или: Ијуу-јуу-ју... Или: Ла-лаа-ла... Мало освежења, па опет стотину и двадесет метара до плаже. А све равно, ко у нашој лепој Војводини. Наравно, не рачунам она брда и брдашца иза леђа, њих скоро да ни не гледам све до предвечерњег поздрављања са Сунцем. И, јутарњег погледа, ради „прогнозе времена“.

И о месечини ћу вам причати и шта тада... Добро, само ћу мало... Купам се у поноћ. Нигде живе душе, само ја „храбар“. А месечина таква да на пешчаном дну видиш све своје прсте на ногама. Него, кад год покушам да их пребројим оно увек ми се „привиђа“ један прст вишка. Ју-ју-ју... помислићете још да не знам да бројим до десет. Боље и то да помислите, него нешто друго... На пример: „Срам га било!“...

Седамдесето(+)годишњи власник виле Василиос, звани Јатрос (доктор), пензионисани ортопед из Кавале, наш је врли пријатељ и дочекује нас питањем: „Ти неа?“ што у најкраћем могућем подразумева: шта има ново у Србији и лично! Василиос течно говори и енглески, и турски, и немачки..., а увек га (на)учимо и понеку нову реч или „фразу“ на српском. На пример: „Докторе, глава ме боле!“... „Изволите... Хвала!“... „Како сте?“... А назив виле „Смаро“, потиче од надимка његове љубимице унуке, коју из милоште зове Смарула (од смарагд), а скраћено Смаро.

Дечијих руку дело, у песку...

Продавац намирница, сувенира, бижутерије, „крпица“, сребрних „џиџа-миџа“..., времешни Димитриос такође је велики пријатељ Срба, то му је традиција у породици, током више ратова у прошлости. Ту љубав и осећања преноси и на млађе чланове своје породице.

Најближи супермаркет је на три минута а сви остали највише на пет. Кад се (опет) видимо изљубимо се, они двапут а ја трипут... Шта их год питам: да ли имају(?) одговор је: „Не-не!“ што на српском значи: „Да-да!“. Ако нешто и нема тренутно, навратиш за пар сати и чека те упаковано. Нема „врдања“, кад као странац знаш новогрчки боље од старијих Грка...

Прави грчки „сувлаки“, у два километра удаљеној Потамији, наручујем док пролазим улицом, једним „мигом“ и показивањем броја прстију, што значи: Чим се вратим за десет минута: колико порција да буду спремне. Зависи од тога колико нас је у „налету“. Упамтио је од раније шта тачно садржи „моја порција“ и где ћу да седнем, на који од двадесетак „удобних“ пањева који служе као столице; нанизани у реду обострано дуж широког располовљеног и обрађеног стабла, две спојене „полутке“.

„Јасу, кириос Јоргос!“ (здраво, господине Јоргосе)... „Ти канис, кириос  Никос?“ (како си)... „Пу ине о андрос сас, кирија Елени?“ (где је супруг, госпођо Елени)... „Ти гинете, кирије Христос!“ (како је, шта се дешава)... „О калос керос та ине симера, кирија Ирини?!“ (добро време ће бити данас)... „Пос паи и дуља сас, кирие Ангелос!“ (како вам иде посао)... „Ти кани и икогенија сас, кириос Јанис?“ (како вам је фамилија, господине Јанисе)... По цео дан, тако започињу срдачни „благи“ разговори с грчким познаницима, обострано обрадовани поновним сусретима...

Мој кутак, мој поглед, место где највише проводим у "међувременима"
- пишем, кафенишем, доручкујем, ћаскам, размишљам, одмарам...

Чим „утипкама“ ових последњих неколико редака, уз вреле сунчане поздраве, уз слане морске пољупце, са пријатног ситног пешчаног тепиха, уз прелепе акорде бузукија и сиртакија, и уз мирис (и укус) сувлакија, и уз наздравље домаћим белим грчким вином: „Стин игија сас!“ („У ваше здравље!“)... знате већ, окупаћу се – и за вас.

Мисли на вас, воли вас и једва чека да вам се преплануо и одморнији врати, ваш блогер на (још једном) одмору – Драган.