КУЧЕ ОД ЈУЧЕ

„Нисам ја куче од јуче!“... Ух, како ми је легла ова изрека, ових дана. Како је само обична, питка, и колико само казује. Колико се само у њој састоји мудрости. И колико само мило звучи, поготово изговорена од симпатичне даме, за коју као да нема тајни у послу који обавља. Која с поносом носи „бели мантил“ и ради у лабораторији...

Да ли је сигурније "на две столице"!?...

Сложила се да могу ту њену омиљену фразу – „нисам ја куче од јуче“ – да поменем у овом блог текстићу, уверена да ће та изрека или крилатица многима знатно и значајно користити. Ћаскали смо док ми је из вене „истакала“ крв у мале епрувете, ради рутинске контроле „крвне слике“, по упуту мојег одабраног лекара. А ја јој уделио комплимент да „има веома лаку руку“.

Док се изрека с почетка – „нисам ја куче од јуче“ – односи на вештину даме у лабораторији, потоњи наслов ове приче упозорава на све оне који нису или не желе да буду свесни да су у свом послу, ништа друго него, баш: „куче од јуче“ (а, то је антитеза, коју сам одмах промислио). Истовремено ми је прострујало и питање: зашто одмах „повучемо“ ствар у сверу негативног; зашто „куче од јуче“(?), кад је много „питкије и јестивије“ ћаскати о изворном облику: „нисам ја куче од јуче!“. Ваљда, то је новинарски „црв“ који често проради у вашем (одабраном) блогеру.

ТАНДАРА МАНДАРА БРОЋ

Да ли постоји неко а да није чуо за чувену фразу: „Тандара мандара трућ!“...? Почећемо прво од ТРУЋ: трућање, лапрдање, блебетање, блејање... И то вам је сасвим довољно, више подсећања ради. Даље, Можемо понегде прочитати да се реч ТАНДАРА може „превести“ као посуда од глине (или земљана) у којој се кува; а МАНДАРА је онда варјача којом се меша.

Вукајлија мало „одређеније“ закључује да је ТАНДАРА МАНДАРА „нешто бесмислено, неразумљиво, чиста глупост“ или „свемогућа бајалица која кад год је потребна изгуби моћ“... Још, тврди: „Ништа ти то не ваља, синак. Јеси ти завршио посао, али си га одрадио само да ти што пре испадне из руку, такорећи – преко 'оне ствари' – Држи воду, док мајстори оду!“... или: „Реците ми, пре него што почнемо, хоћете ли да то урадимо профи или тандара-мандара? ~ У чему је разлика? ~ У цени!“

На једном форуму о језику, неко је шаљиво објаснио значење ТАНДАРА-МАНДАРА, као „тантра“ и „мантра“ (А, ха, ха...), или: „можда света молитва, па се загубило значење, као а-бра(када)бра...“.  Чак и у популарној разоноди на друштвеним мрежама „КАладоНТ“, помиње се: „...БАшТА... ТАндара-мандара-трУЋ... УЋи... ЋИлИМ... ИМортиАЛ...“.

У једном коментару, испод текста о реформама, дословце пише: ... „бла бла бла трућ трућ трућ тандара мандара тандара мандара.... и опет бла бла бла трућ трућ трућ тандара мандара тандара мандара... Ај' чик да вас видим да докажете да нисам лепо описао предстојећу (тамо неку) реформу.“

ОКРУГЛА ФУДБАЛСКА БАЈКА

„Лопта је округла!“ – Прва помисао: неизвесност... И фудбалска „буба-мара“ је округла! ~ Ова прича и није само фудбалска и не само округла и не само бајковита... Мада има од свега тога по мало. Време њеног настанка, прошли век, година седамдесет и седма, наводи на помисао да је реч о бајци... Уопште, да ли „бајка о фудбалу“ може данас да буде занимљива? Ипак, да вам је испричам!

Фудбалски судија
Драган Петрушић,
и нова интимна прича... 

Ову „округлу бајку“, и дан-данас, носи на свом длану и у сећањима, као некад лопту, тадашњи талентован фудбалски судија, млад официр ЈНА, младић који је уз војни позив и аматерско бављење спортом, веома придавао значај и интимној свери свог живљења. Чим је стигао у Ниш, у први гарнизон службовања, новопечени потпоручник ЈНА одма је почео да испољава и своју свестраност.

Недокучива је и непоновљива и неизвесна – фудбалска игра... Још од пре века и по, када се прва округла „лопта“ закотрљала и заскакутала, по енглеским ливадама, по првим писаним правилима фудбалске игре, а по лопти су „ударали“ студенти. Отргао се тада фудбал од „јајоликог“ рагбија. Но, прескочимо период „развоја фудбалске игре“ и многе данашње „небајковитости“...

Млад официр, бивши фудбалер, раније је прекинуо играчку каријеру да би се посветио суђењу фудбалских утакмица. Желео је он да обједини одабран официрски позив, успешну каријеру фудбалског судије и да, кад дође време, заснује породицу. Био је тада на корак до стицања звања „републичког фудбалског судије“; то се могло сматрати великим успехом. Ниш је у тадашњој Југославији, био једно од фудбалских средишта, а официри ЈНА били су, у судијским савезима, носиоци доброг фудбалског суђења. Истицали су се поштењем, непристрасношћу, правичношћу...

Тек овде, почиње прича која би могла посебно да занима – даме... У Нишу је постојала и веома успешна женска фудбалска екипа, међу најбољима у Југославији. Без „нишлијки“ није се могла ни замислити национална селекција. Одликовало их је велико другарство, весео дух, играчки шарм, победнички менталитет... А, фудбалски сладокусци називали су их и „романтичарке са Чаира“...

МОЈЕ ПОЕТСКЕ КИКЕ

ПРЕ*КИКЕ

Две песме у једној, чине трећу – песму,

непарни стихови са парним стиховима,

преплићу се и настаје трећа песма већа,

као уплетена, од три плетенице – кика...

*  *  *

ДВЕ У ЈЕДНОЈ

Две песме у песми једној.

Прва и друга, песме су скривене.

Наклон тој идеји вредној.

Наизменичним су римама ливене.

Прва има стихове краће.

Друга песма, за једну реч је шира.

Обе оне и целину даће.

Онај који их чита, може да бира.

Читајте строфе непарне.

Парне су друга, четврта, шеста...

Наизглед су као немарне.

Није тесно, има довољно места.

Читајте и парне строфе.

Помало је необично на почетку.

Две песме у две кофе.

Смешите се као четвртак петку.

Садржаји се преплићу.

Теме им нису ни мало тешке.

Једна другој се уплићу.

Скоро да нема ни једне грешке.

Две песме а један збир.

Треба их прочитати више пута.

Читањем нестаје немир.

Ко год, док чита, не треба да лута.

Немојте смисао тражити.

Забавите се док песме раздвајате.

Напетост ћете ублажити.

Ако вам не иде, пробајте да спајате.

Неопходно је стрпљење.

Треба најмање три пута прочитати.

Довољно је мили хтење.

За нејасно: лако је гласно – питати!

И није ово нека загонетка.

Песме: прва и друга, две половине.

Обе песме, једна беретка.

Заједно, међ' песничке умотворине.

*

(Д. П, 26. март '15, Земун)

*  *  *

ПОСЛЕ*КИКЕ

Ако сте успели: песму по песму уочити,

да ли има више песама или само једна?,

лако вам је песму по песму издвојити –

свака је на свој начин посебна и вредна!.

* (појашњење:  прво читајте – (1) само сваки непаран стих;

друго читање – (2) само сваки паран стих; и треће читање –

(3) редом од почетка до краја...! То су одвојене песме – три.)

ЛЕПЕЗА ЗАМЕНА ТЕЗА

Чули су људи за појам „замена тезе“, једноставно, неизбежан је, удара са свих страна, некад маскирано а све чешће и наочиглед... Још само да многи науче да га успешније препознају: прво у нашој свакодневици; затим, у медијима или на конференцијама за штампу; потом, у изјавама посленика (овог пута: „брижника“) науке, спорта, културе, образовања...; онда, и у речнику политичара (позиција и опозиција) и разних аналитичара; наравно, и у језику и активностима дипломатије...

Зашто је важно уочавање и препознавање – „замена теза“? Једноставно, важно је, и корисно. Такво је данас време дошло – превише је безобразлука! Ваља се (од)бранити, и уопште и посебно сопствени ментални склоп! У противном, олако постајемо „манипулисани“ од разних манипулатора, јер бивамо избачени на ледину на којој „циљ оправдава (реторичка) средства“.

Чим приметите (и) најмањи наговештај нечије ароганције, агресије, патетике, тикова, поштапалица, збрзавања, отезања, „драматања“..., чак ако умете да посматрате и „говор тела“; ето га!: замена тезе (или: замена теза) – у „ниском старту“. Следи „замена тезе“ већ за неколико секунди! Одма, иза прве кривине. Али треба мало „увежбавати“ како да се „она“ правовремено и успешно уочи или препозна; јер није то увек довољно „бистро“ за наша чула. За почетак, треба усмерити пажњу на тренутак „нулте тачке“, кад престаје питање а почиње одговарање. Јер, „замену тезе“ одликује безочна недобронамерност!

БЛОГЕРОВ ДЕТЕКТОР ЛАЖИ

Сваком блогеру је апсолутно повремено потребан добар детектор лажи, кажем ја(!)... Не поредим се са Хемингвејем који је својевремено, говорећи о писцу, нешто слично већ рекао. Није то ни обична парафраза његове разложне промисли. Само, то ме потакло: а, зашто се исто не би односило и на – блогере? Јер, као што „Хемингвејев детектор лажи за писце“ треба увек добро да ради, тако и „блогеров детектор лажи“ треба увек да је непогрешив... Безусловно!

Оводневни селфи - ваш блогер у аутомобилу,
за воланом, јер тако је предложио "детектор лажи"...

Прихватам да вам поређење писаца и блогера звучи и помало ненадано и строго: јер, блогери ипак нису Нобеловци (за сада)! Заједничко им: пишу – и једни и други. Но, зашто бих баш сад даље потанко блоговао о томе шта Нобеловце чини „нобеловцима“? Али, желим да верујем да и писци и блогери силно желе да пишу, јер воле да пишу, јер уживају у писању; јер су презадовољни када то с неким поделе: да ли путем већег тиража књига или запаженијим „приказима странице“ на блогу...? Свако време носи нешто своје. Књига ипак опстаје: да ли на папиру или у електронској форми (е-књига)? Књига је књига. Опстаје. Прича је прича. Блог прича је већ блог... А, шта ће нам донети сутрашњица?!

Сад већ нападно тврдим: какав год блогер био, заиста му треба добар „детектор лажи“ како би, ако ништа друго, а оно бар био омиљенији код својих пратиоца, читаоца, заинтересованих... Омиљен, омиљен.., једноставно, та реч ми се чини најприкладнијом за онога који пише, спрам оних који га радо читају. Омиљен, хнм...! А, о некаквој умишљеној или усмереној „утицајности“ (на друштвеним мрежама) никад нисам марио, та категорија блогописања потпуно ми је неприхватљива.

ДРЕМКА У КАДИ

Живот нам увек доноси и намеће нове и нове ситуације. Није се по томе разликовао ни млад официр тадашње ЈНА, док је службовао у Нишу, поготово када је била реч о његовом интимном садржају живљења. Нису то биле толико необичне ситуације „по дифолту“, колико је понекад било неопходно да имаш свог „анђела чувара“ (тако се увек говорило!), који те непрекидно гледа. И на официрском послу, и док возиш аутомобил, и када шеташ с девојком, и када си у кревету и спаваш „чврстим“ сном... Чак и када си у купатилу у великој тучаној белој кади напуњеној топлом водом, добро запенушаном егзотичним мирисним шампоном...

Тадашњи поручник ЈНА
Драган Петрушић,
данас дели и ову истиниту причу
са својим блог читаоцима...

Након динамично проведеног дана – од јутра до повечерја – након „повечерја“, млад поручник, препуштен мирној атмосвери његовог момачки намештеног станчића, повремено би се мало „бањао“ у кади, пре него што „зарони“ под јорган. Одатле би га само јутарње буђење, будилником, могло „истерати“, као и помисао да га у касарни тачно у одређено време чека постројена јединица на чијем је био челу, за јутарњу смотру. Купатило, као и кухиња, били су са западне дворишне стране зграде, с погледом на место где су станари могли да паркирају аутомобиле. А спаваћа соба била је са источне сунчане стране. (Ах, ммм, јутарње сунце, викендом...)

Тај јорган није био обичан... Не само што је умео да „чува“ најинтимније поручникове тајне, већ је „упијао“ и многе његове снове и младалачке маштарије. (Кад би јорган само могао да прича!) Умео је и да скрива понеку минђушу, шналу, чешљић..., што би „претекло“ после неке „непреспаване“ ноћи, и чудесно „нестајали“ у удобним „подјорганским одајама“...

А тек, тврђи јастук и мекан јастучић, мушких боја, пуни разних „опојних“ мириса, увек свеже пресвучени и опеглани. Кад легнеш потрбушке, прво их загрлиш; подвучеш руке, испод је увек топло, а машта само „безобразно мешкољи“... Наравно, музика својим „увек зеленим“ акордима „уздише“. Једино му је због те музике било жао што није темељније научио француски. А, можда је тако и боље, јер и до дана данашњег речи из шансона остајале су му довољно тајанствене, а за „уздахе“ није ни био потребан  превод...