БЛОГЕРОВ ДЕТЕКТОР ЛАЖИ

Сваком блогеру је апсолутно повремено потребан добар детектор лажи, кажем ја(!)... Не поредим се са Хемингвејем који је својевремено, говорећи о писцу, нешто слично већ рекао. Није то ни обична парафраза његове разложне промисли. Само, то ме потакло: а, зашто се исто не би односило и на – блогере? Јер, као што „Хемингвејев детектор лажи за писце“ треба увек добро да ради, тако и „блогеров детектор лажи“ треба увек да је непогрешив... Безусловно!

Оводневни селфи - ваш блогер у аутомобилу,
за воланом, јер тако је предложио "детектор лажи"...

Прихватам да вам поређење писаца и блогера звучи и помало ненадано и строго: јер, блогери ипак нису Нобеловци (за сада)! Заједничко им: пишу – и једни и други. Но, зашто бих баш сад даље потанко блоговао о томе шта Нобеловце чини „нобеловцима“? Али, желим да верујем да и писци и блогери силно желе да пишу, јер воле да пишу, јер уживају у писању; јер су презадовољни када то с неким поделе: да ли путем већег тиража књига или запаженијим „приказима странице“ на блогу...? Свако време носи нешто своје. Књига ипак опстаје: да ли на папиру или у електронској форми (е-књига)? Књига је књига. Опстаје. Прича је прича. Блог прича је већ блог... А, шта ће нам донети сутрашњица?!

Сад већ нападно тврдим: какав год блогер био, заиста му треба добар „детектор лажи“ како би, ако ништа друго, а оно бар био омиљенији код својих пратиоца, читаоца, заинтересованих... Омиљен, омиљен.., једноставно, та реч ми се чини најприкладнијом за онога који пише, спрам оних који га радо читају. Омиљен, хнм...! А, о некаквој умишљеној или усмереној „утицајности“ (на друштвеним мрежама) никад нисам марио, та категорија блогописања потпуно ми је неприхватљива.

Већ кад поменух ту фелу блогера који себе виде или су виђени као „утицајни“, њима би у оквиру „детектора лажи“ требало инсталирати и посебан „детектор за мерење њихове  утицајности“. Чак, уградити им и индикаторску лампицу да одма упозоравајуће „алармише“ – и њима и читаоцима. Питаће неко: зар још постоји тај сој „утицајних“?; ооодааа, они постоје, али су знатно и значајно усавршили методе њиховог свеколиког (не)посредног наступања...

Не бих све ово директно поредио са преиспитивањем нивоа искрености блогера или достигнутим поштовањем од читаоца; ни са (не)удварањем читаоцима испразним садржајима; нити са покушајима „паковања“ просечних блог тема испод звучних наслова или „скривањем“ недовољно занимљивих текстуалних садржаја иза атрактивних фотографија... Али...!?

Ово је прави детектор лажи, а ми смо говорили само
о замишљеном. Само да би "тако нешто" било добро...

Читалац одма примети „плагијат“. Читаоцу не можеш тек тако подметати „о..но уместо бубрега“. Добар блог читалац је данас веома драгоцен, јер сазнање о његовој вредности (стручност, писменост, заинтересованост...) и његовом (негде) постојању, додатно обавезује блогера да чешће користи „детектор лажи“ . Читалац се тешко одлучује да неком блогеру поклони своје поверење и пажњу. И тешко је нове читаоце стећи, а лако их је (из)губити... И читалац би, такође, док чита, промишља и коментарише, требало да има свој непогрешив „детектор лажи“. Не би тиме била отежана интеракција између блогера и читаоца, напротив, умањило би – површност!

И блогер и читалац, када одлуче да коментаришу неки блог текст, или одговарају на коментар, требало би да су им укључени и „детектори лажи“. Да се тако пре „клика“ обавезно увере да ли је коментар примерен и на нивоу садржаја теме. И сваки блогер треба, такође, пре него одговори на читаочев коментар, да изнова консултује свој „детектор лажи“. Да ли је приликом коментарисања или одговарања поштен сам према себи?, да ли довољно верује у истинитост сопствених осећања?... А, ако читаоци већ не пишу своје блог приче да бар испод радо прочитаног блог текста добронамерно допишу свој мини коментар, као мали блог, макар и не већи од „залогаја“, али толико користан и осветљавајући да би, без њега, оно изнад било знатно сиромашније.

Лепо је и када блогер и читалац повремено размене емоције, осете потребу да коментарима похвале, издвоје, нагласе, истакну, одговоре, допишу, питају, питају се, поделе... Лепо је и када – блогери и читаоци – једни друге „загрле“ бираним речима задовољства... Не треба погрешно схватити ни ако читаоци упуте (уопште) понеку реч подршке, разумевања, подстицаја, размену идеје... Наравно, опет уз „детектор лажи“, више ради мало преиспитивања личног става или објективности. (Не, никако због – аутоцензуре!) Тек да унутар себе боље „уравнотеже“: искреност, добронамерност, конструктивност, корисност...

Не може блогер тек тако рећи: „грлим своје блог читаоце“. Треба прво да постоји флуид, спона, искуство, разумевање, подударност... Пре него блогује, блогер треба своју блог емоцију да провери  „блогеровим детектором лажи“. Е, кад исто то учини и блог читалац, кад и његова емоција успешно прође „читалачки детектор лажи“, обострана прихваћеност је потпунија.

Два цвета близанца, рекордери на Г+,
живела су десет дана... Успомена!

Тренутак је да наведем један лични леп блог пример и корисно блогерско искуство (а неке блог читаоце само подсећам): Фотографисао сам два цвета близанца у својој соби, у истој саксији, на једној стабљици, процветала на дан пролећа, и објавио на „Гугл плусу“, под насловом ПРОЛЕЋЕ У СОБИ. Првог дана већ је било означено више од стотину „плусева“. Трећина од оних који нису били директно у мојим „круговима“. Како је који плус пристизао, све „профиле“ сам моментално уврштавао у моје „кругове за праћење“. Препознали смо се обострано: „то је то“... Први пут ми се то догодило, лекција потврде, лекција добронамерности, погођена емоција – обострано. Следећа два дана, број плусева „нарастао“ је на тачно 179... (Лични рекорд!) Поделио сам тренутак мојег задовољства са многим непознатим људима, а узвраћено ми је „стоструко“... И све сам их уврстио у „моје Г+ кругове“. И сви они су мени узвратили... Сада се „пратимо“ на „Г+“... То је најсвежији пример како је, можда, управо и „детектор лажи“ урадио величанствену ствар: проширени су на спонтан начин, и задовољство, „моји кругови“ – новим финим људима...

Није толико важно што је у овој блог причи употребљаван назив – „детектор лажи“; могли смо га називати разнолико, али увек бисмо се сасвим добро разумели... Јер, претпостављам да смо – и блогер и читаоци – сваку (и) ову реч и реченицу, пре писања или читања, подсвесно изложили „детектору лажи“... Ја увек то чиним, понекад и дупло, понекад на квадрат, најпре због себе, али и због свих вас који читате оно што напишем.

Мени мој „детектор лажи“ увек добронамерно „дошапне“ (и не наљутим се!), у стилу: ова прича ти је добра, она би могла и боља да буде, требало је краће, претходна ти је била „тешка“, следећа нека буде мало лакша, време ти је да одмориш читаоце блог поезијом, застани мало и обрати им се нечим личним, пружи им срдачно руке, сад је време да читаоце загрлиш, немој толико патетично, одмери  да не провоцираш, немој  да се додвораваш писањем, покушај да не буде толико новинарски, заборављаш да ипак „само“ – блогујеш... Нека га, није то лоше!