ДРЕМКА У КАДИ

Живот нам увек доноси и намеће нове и нове ситуације. Није се по томе разликовао ни млад официр тадашње ЈНА, док је службовао у Нишу, поготово када је била реч о његовом интимном садржају живљења. Нису то биле толико необичне ситуације „по дифолту“, колико је понекад било неопходно да имаш свог „анђела чувара“ (тако се увек говорило!), који те непрекидно гледа. И на официрском послу, и док возиш аутомобил, и када шеташ с девојком, и када си у кревету и спаваш „чврстим“ сном... Чак и када си у купатилу у великој тучаној белој кади напуњеној топлом водом, добро запенушаном егзотичним мирисним шампоном...

Тадашњи поручник ЈНА
Драган Петрушић,
данас дели и ову истиниту причу
са својим блог читаоцима...

Након динамично проведеног дана – од јутра до повечерја – након „повечерја“, млад поручник, препуштен мирној атмосвери његовог момачки намештеног станчића, повремено би се мало „бањао“ у кади, пре него што „зарони“ под јорган. Одатле би га само јутарње буђење, будилником, могло „истерати“, као и помисао да га у касарни тачно у одређено време чека постројена јединица на чијем је био челу, за јутарњу смотру. Купатило, као и кухиња, били су са западне дворишне стране зграде, с погледом на место где су станари могли да паркирају аутомобиле. А спаваћа соба била је са источне сунчане стране. (Ах, ммм, јутарње сунце, викендом...)

Тај јорган није био обичан... Не само што је умео да „чува“ најинтимније поручникове тајне, већ је „упијао“ и многе његове снове и младалачке маштарије. (Кад би јорган само могао да прича!) Умео је и да скрива понеку минђушу, шналу, чешљић..., што би „претекло“ после неке „непреспаване“ ноћи, и чудесно „нестајали“ у удобним „подјорганским одајама“...

А тек, тврђи јастук и мекан јастучић, мушких боја, пуни разних „опојних“ мириса, увек свеже пресвучени и опеглани. Кад легнеш потрбушке, прво их загрлиш; подвучеш руке, испод је увек топло, а машта само „безобразно мешкољи“... Наравно, музика својим „увек зеленим“ акордима „уздише“. Једино му је због те музике било жао што није темељније научио француски. А, можда је тако и боље, јер и до дана данашњег речи из шансона остајале су му довољно тајанствене, а за „уздахе“ није ни био потребан  превод...

Увек је био жељан сна, тако да поручнику никад није за успављивање требало да „пребројава овчице“...  Сан му је брзо надолазио, чим би лаганим покретом руке искључио прекидач „чкиљаве“ ноћне лампе. Некад би се мало „преслишавао“ како су му протекли дан, недеља, месец... Некад је пребирао по обавезама које га тек очекују... А, ако ни то не би било „довољно“, увек је остајало да мало смишља како да боље организује културно-забавне активности за своје војнике и војнике целе касарне. Јер, био је председник омладинске организације у касарни, гарнизону, армијској области...

Садржаји за „успављивање“ сами су се наметали: смотра фолклорних друштава, вечери поезије, хорски наступи, уметничке изложбе, посете познатих певача и глумаца, филмске представе, корисна предавања, зборови војне технике и наоружања за омладину града, спортски сусрети, разне акције војника и мештана... Свака јединица ЈНА имала је тада „на вези“ најближу месну заједницу с којом је „делила“ разноразне активности културног, друштвеног, образовног, васпитног, забавног, уметничког, спортског, акцијашког, еколошког, радног... садржаја.

Вероватно је тог далекод априлског дана, седамдесет и осме, млад поручник био веома уморан кад није ни осетио да је задремао и опасно заспао у кади, скоро врхом напуњеној топлом  водом, уместо јоргана „покривен“ мирисном пеном, а уместо јастука главу ослонио на повећи сув сунђер, уз обод каде на коју је био леђима полуседећи наслоњен... Мирна је била ноћ. Миран је био и део града у којем је поручник становао. Мирно је било и око његове зграде... Баш је био задремао „слаткасто“... Далеки шумови и врева града, до његових чула нису допирали.

Сан је у тренутку био надјачао стварност. Топлина воде у кади није се много разликовала од топлине удобног кревета... Осећаш да лебдиш заводљивошћу сна. Уствари, ништа не сањаш, већ само осећаш необичну снену пријатност. Сличну као у јави. Уствари ништа ни не осећаш. У свери си несвесног... Можда би те из таквог стања сигурно пренуо изненадан телефонски позив, можда звук звона на улазним вратима, можда необуздан „урлик“ мотоцикла, можда неки оближњи аларм... Можда?! Али није било ничег од тога... Или је насрнула поспаност била узела „ствари под своје“...

Нестварно је деловало и, кратко али снажно, лупање у зид стиснутом шаком, из суседног стана, из исто таквог купатила, с оне стране заједничког преградног зида. Ко зна да ли би се поручник уопште и пробудио, омамљен пријатном дремком у кади, да га из дубоког скоро „потопљеног“ сна није пренуо његов „анђео чувар“, који је слутећи бдио над њим. Нашао се ту „анђео“, као „мач против силе таме“... „Анђео“ му је изблиза тихо цитирао упозоравајуће речи писца Хермана Хесеа: „Благост је јача од строгости. Вода је јача од стене.“... Ваљда, јер се тих дана на његовом ноћном сточићу, на дохват, налазила и отворена Хесеова књига... Поручник је волео да чита.

Бум... бум... бум...! Постајало је толико јако и брзо да би и „дављеника“ пробудило... (Дављеника?!) „Ухх, ја сам стварно у кади, вода до носа и ушију, остаци пене до очију... Заспао!“ – закључио је поручник, у магновењу, и искочио је из већ смлачене воде, осећајући благу дрхтавицу, онако мокар загрнуо је кућни фротирни мантил, покуцао песницом неколико пута у исти зид својег купатила, као одговор, и појурио ка тераси, кроз собу, на другу страну стана, мислећи да се нешто лоше догодило у суседном стану... Пристигла је тамо одма и старија комшиница, да му каже како на паркингу неки клинци покушавају да „обију“ врата његовог аутомобила...

Вратио се, отворио прозор од купатила, и тек тада разазнао утишавање звука аларма из његовог паркираног аутомобила... Кад им је претећи подвикнуо, дечаци, њих двојица, побегли су „недовршена посла“... Поручник се већ био потпуно расанио, али веома бесан на себе самог: како је дозволио да заспи у кади пуној воде(?)... Коса му још није била сасвим мокра. Зар да тако олако „наседне“ на безвезно сањарење о „тајновитом  јоргану“ и јастуцима – у кади...?!

Није се ником у комшилуку спавало. Прошао их је први сан. Комшиница је брзо скувала кафу и налила сваком по чашу домаћег сока од зове... Нашле су се ту и још свеже „бакине кифлице“. Она је у том стану већ дуго, са две кћерке. Старија је радила у другом граду и викендом навраћала, а млађа је ту студирала. Често су седели до касно – комшиница, млађа кћерка и њен момак... Тако су и чули дешавање на паркингу.

Те вечери, кад се „бура стишала“, сели су свако на својој тераси, преграђене танким ниским зидићем. Нису још били стигли да се боље упознају, јер „комшија официр“ је био нов станар... Њихово упознавање трајало је таман колико и испијање кафе и сока и неколико залогаја укусних кифлица.  И мирис и укус тадашњег „једночасовног“ комшијског дружења трају безмало четири деценије. Урезало се све дубоко у сећање. Иако су уобичавали да увече дуже седе, у суседним становима, и једни и други, били су обзирни и тихи...

Реч по реч, препричавањем детаља о догађају који их је те вечери био узнемирио (и зближио), поменуто је и малопређашње дремање у кади, док у једном тренутку комшиничино лице није попримило неки видно тужан изражај. Имала је она и сина, али он се још као дечкић несрећно био утопио у Дунаву... Док је поручник пажљиво бирао речи захвалности на дојави и израза емпатије, ипак, помен сна у кади, потакао је времешну комшиницу на најстрашније мајчинске слутње: шта је могло да се деси, у тренутку?, мислећи на – каду... Искуство јој је у дубини душе говорило: можда, управо покушај обијања комшијиног аутомоблила, као знак „против лоше судбине“!

Помислио је поручник како га је опет погледао његов „анђео чувар“, и по ко зна који већ пут, „прискочио“ му у животно опаснијим ситуацијама. Није он то волео олако да наглашава, јер увек је сматрао да „анђео чувар“ (ако заиста постоји?) не би желео да се о њему превише говори. „Анђео“ га је „чувао“ само у непогодама, а није му „помагао“ када је реч о садржајима његових интимних тајни и тајница...

Повремено нас „наш анђео чувар“ подсети и покаже да постоји, приближава нам се или појављује близу нас, тек кад нам је угрожавајуће тешко... Или да „премери“ евентуалне наше „свестрахове“!  Увек на његов „анђеоски“ начин – необјашњиво, разнолико, тајновито... Тако је било, изгледа, и те далеке незаборавне поручникове – нишке вечери!