ДАМИНИХ „ДВАДЕСЕТ ЦЕНТИМЕТАРА“

У аутобусима градског саобраћаја, једино што је неизвесно, јесте коју ћеш причу тога дана да чујеш... Све остало се зна унапред: и комфорност превоза, и тескоба на местима за стајање, и када ће да наиђу „озлоглашени“ БУС-ПЛУС контролори, и где улазе а где излазе већина путника... Посебно, када можеш да очекујеш „лакат у бубрег“ или да те неки клинац школарац „муне“ ранцем на леђима када се окреће насумице... И, нарочито, на којој деоници, на правом и равном, можеш мало да дремнеш, поготово ако седиш...

Но, вратимо се на – нашу причу! Не могу а да једну коју сам чуо ових дана не поделим с блог читаоцима. Заправо, прича је текла својим „двосмисленим“ током, како год...?!

...До'ватио се један „тип“ мобилног телефона, усред градског аутобуса, и нешто „пенави... пенааави...“ некоме тамо, с друге стране „жице“... Није да се није трудио да „наштелује“ гласне жице на оптимум, (али) пре ће бити да је имао проблеме с сопственим ушима или с микрофоном на мобилном... Углавном, сви смо, ничим изазвани, могли (или: били приморани!) да прислушкујемо његов „агресиван“ монолог... Бар је тако било (изгледало) у почетку. Али, убрзо су се сви путници претворили у „сопствена ушеса“, напрезали се да чују сваку реч, јер „тема“ је постајала (по)прилично „шкакљива“.

Нико није баш „ухватио“ тачан почетак приче, јер су га (тог типа с мобилним) испрва сви гледали као још једног „лудака“ који се погуби чим „до'вати мобилни“... Још (само) да је почео, док „мобилише“ (нашу пажњу), да шета по аутобусу... (Ццц...!) Али, као што рекох, тема је тема: о једној младој и недовољно искусној – дами...Требало би је (ту тему) „измислити“ (да је нема!), мада знам да има и оних који ће брзо наслутити („провалити“) о чему је реч... А, било је, отприлике, овако:

- (...) Кааажем ти..., ту је негде све и почело, њој као да није било ништа јасно када сам је упозорио да има добрих „двадесет центиметара“... Јбт! Као да се одма погубила!? Кажем јој да се мало помери унапред ако јој није много, или уназад ако јој је довољно, а она само ћути, поруменила, и притиска-ли-притиска... И напред би, и назад..., мада јој је уназад било мало теже, н'мем да ти објасним...  Маа, неее... Не знааа она, изгледа, не схвата она, колико је стварно требало центиметара, јбт..., да би успела...! Н'уме да реагује на прави начин... Ма, дааа... Видео сам, одмах, да је могла слободно да се помери још мало уназад, па да то-оно пре завршимо...

- !!!...???

- Ја јој говорим да има само „још неколико центиметара“, и она се о'ма мало покренула унапред... Видим да јој то није било ни мало тешко... Онда јој кажем јасно, и довољно гласно, да сад позади има „целих двадесет центиметара“, да буде опрезнија, па је још питам да ли јој је толико довољно..., јбтеее...

- !!!...???

У међувремену неки нови путници улазе, неки морају („тешка срца“) да изађу, контролори се одма „примили“ на причу, па ни не контролишу карте, слушају, да им нешто „битно“ не промакне, возач (већ био) пребацио мењач у виши степен преноса, како би возио с мање гаса и тише... Онима који седе, доња вилица одавно се већ „оклембесила“, ни не примећују... А, један што је до малопре прелиставао новине, заборавио већ трећу станицу да окрене лист... Да видимо, још мало, шта је онај „типус с (м)обилним“ још био „пенавио“, насред аутобуса...

- (...) Да'л је познајем?..., неее... „стартовала“ ме на оном паркингу, поред зида наше зграде, знааш, као жури јој се..., дааа..., а ја баш био наиш'о..., хтела нешто (као) „на брзака“... Видим да јој се баш баш журило. Мало ме збунило: откуд она на том паркингу!?, кад је то само за нас, станаре... Није ту лако да се (у)паркира аутомобил, мислим, онај ко није навикао..., стубови, контејнери, зид, знашшш, схвааташш...?!

- !!!...???

- Јооој..., паа, како да одбијем, да је само видиш, к'о авиооон... Још, плавуша, у лепршавој танкој хаљиници, минић... Уффф...! Ја стао ко укопан, она ме одма пита, моооли, штааа'ли... (!?), показа прстићем на зид иза мојих леђа..., а ја одма потрчим ко омађијан, у два скока, и станем иза ње, до самог зида, и чекам... Она се померила мало уназад... Знаш, и мени се нешто журило, али како да је одбијем?... Јбтее! Наводио сам је обема рукама..., она полако уназад, ја видим да се нешто као нећка... Ваљда јер не познаје терен, а тамно, у сенци, шта ли...(!?), ал' да видиш, почела о'ма да прихвата моја „упутства“... Ццц...! А, опет, изгледала ми, некако, неодлучна, ко да јој је први пут... Ццц...!

- !!!...???

- Храбрим је: „Опусти се, слободно... зачас ћемо“...! Ааа она, сва се „зајапурила“, нешто гледа, очи јој „порасле“, усплахирила се... Ма, начисто, ко да први пут то ради, кад ти кааажем... Ццц...! Уместо да „савлада дистанцу“ од двадесет центиметара, из цуга..., она би, помало, десет пута: напред-назад... напред-назад... Никада нећу моћи да схватим у потпуности тај „женски моза(и)к“... Јбтеее! Ал' шта је ту је... Мени почело таман да одговара и тако, полако, „центиметар по центиметар“... шта ћеш, гледам је сладуњаво и уживам, па ми се сад и не жури, бааш...!

Возач у том тренутку мало снажније притисне на папучицу кочнице, ваљда се дуже био загледао у унутрашњи ретровизор, уместо да гледа испред аутобуса... Или, је хтео мало да се „нашали“ с путницима... Или је помало био изгубио стрпљење, па је хтео да „упозири“ нашег „типуса с (м)обилним“, да скрати мало причу, и пређе, напокон, на „суштину сржи“... Јер, ако тај изађе на следећој станици, онда  (нико) неће чути крај приче... Изгледа да му је „маневар“ био успешан, зна он (возач) добро свој посао, искусан је он...

- Кад смо били већ сасвим близу..., она окрене главу према мени и нетремице ме гледа право у очи. Укопала се. Схватио сам, одма, шта ју је занимало: „Колико сада има тачно центиметара?“... Спустио сам накратко поглед, и одма сам имао тачну и непогрешиву процену, наравно: „Имало је добрих двадесет центиметара“..., кажем јој самоуверено, јер знам сваки центиметар, и сваки милиметар, па на нашем сам паркингу, јбте...! Она ме и даље гледа с неверицом... Примећујем, да одједанпут, повлачи ручну...!

- !!!...???

- Шта како...!?

- !!!...???

- Па, лепо... јбтеее! Повукла женска ручну кочницу, да би изашла из кола... и да се лично увери... својим очима да види...

- !!!...???

- Како: шта..., где..., како...?! Пааа, изашла из својих кола, ваљда, да види и сама колико је то „још двадесет центиметара“, између зида и задњег браника њеног аутомобила...!

- !!!...???

- О чееему причааам...!??? Где сам јааа то био(?)... Па био сам све време позади, поред зида... Анхааа...(!), а она у колима...! Пааа...(!), упаркиравала се – уназад! Доо зидааа...! Тесно место, знашшш... Још у сенци. Тааамнооо(!)... Ццц...!

- !!!...???

- Дааа, хтела женска да види колико је то „тачно двадесет центиметара“, купила нови ауто, па да не удари браником у зид...! Нисам знао да женама возачима толико тешко иде то – упаркиравање... Јбте...! Поготово уназад... Ја се био више „презнојио“ од ње...

- !!!...???

- Коначнооо...! Биингооо...! Схватио си, поенту: Нисам знао да дама није знала колико је „двадесет центиметара“...! ...Чек... Чеекааај... Што сее, бреее, љуутиш..., ја мислио да се тоо-оно... – подразумевааа...! Јбтее...!!!  (...)

(Тууу... тууу... тууу...)