ОКРУГЛА ФУДБАЛСКА БАЈКА

„Лопта је округла!“ – Прва помисао: неизвесност... И фудбалска „буба-мара“ је округла! ~ Ова прича и није само фудбалска и не само округла и не само бајковита... Мада има од свега тога по мало. Време њеног настанка, прошли век, година седамдесет и седма, наводи на помисао да је реч о бајци... Уопште, да ли „бајка о фудбалу“ може данас да буде занимљива? Ипак, да вам је испричам!

Фудбалски судија
Драган Петрушић,
и нова интимна прича... 

Ову „округлу бајку“, и дан-данас, носи на свом длану и у сећањима, као некад лопту, тадашњи талентован фудбалски судија, млад официр ЈНА, младић који је уз војни позив и аматерско бављење спортом, веома придавао значај и интимној свери свог живљења. Чим је стигао у Ниш, у први гарнизон службовања, новопечени потпоручник ЈНА одма је почео да испољава и своју свестраност.

Недокучива је и непоновљива и неизвесна – фудбалска игра... Још од пре века и по, када се прва округла „лопта“ закотрљала и заскакутала, по енглеским ливадама, по првим писаним правилима фудбалске игре, а по лопти су „ударали“ студенти. Отргао се тада фудбал од „јајоликог“ рагбија. Но, прескочимо период „развоја фудбалске игре“ и многе данашње „небајковитости“...

Млад официр, бивши фудбалер, раније је прекинуо играчку каријеру да би се посветио суђењу фудбалских утакмица. Желео је он да обједини одабран официрски позив, успешну каријеру фудбалског судије и да, кад дође време, заснује породицу. Био је тада на корак до стицања звања „републичког фудбалског судије“; то се могло сматрати великим успехом. Ниш је у тадашњој Југославији, био једно од фудбалских средишта, а официри ЈНА били су, у судијским савезима, носиоци доброг фудбалског суђења. Истицали су се поштењем, непристрасношћу, правичношћу...

Тек овде, почиње прича која би могла посебно да занима – даме... У Нишу је постојала и веома успешна женска фудбалска екипа, међу најбољима у Југославији. Без „нишлијки“ није се могла ни замислити национална селекција. Одликовало их је велико другарство, весео дух, играчки шарм, победнички менталитет... А, фудбалски сладокусци називали су их и „романтичарке са Чаира“...

Једног лепог дана, требало је да се игра утакмица између две „јаке“ женске екипе. Била је делегирана и „судијска тројка“. Због значаја утакмице одабрани су тројица најбољих младих судија. Међу њима био је и официр, а данашњи ветеран и наратор ове бајковите приче.

Кад се неколико минута пред утакмицу „судијска тројка“ појавила на „зеленом тепиху“, у црним судијским униформама, први аплауз био је њима упућен. И они који долазе на утакмице да би само избацили из себе „негативну енергију“, посматрали су их с подршком. Чини се, први пут, да су сви, чак и фудбалерке, нетремице посматрали „судијску тројку“. Гледали су ко носи лопту и пиштаљку, а ко у рукама има заставицу. Док су судије имале на уму само – добар тимски наступ.

Кад су, тих дана, у граду сазнали да ће један од судија на „женском фудбалу“ бити и њигов нови суграђанин, момак, млад поручник, кренуле су спонтано и шале, и коментари, и „добронамене“ жеље, да „споје“ младог официра фудбалског судију са неком од фудбалерки из домаћег тима. Мислили су, ваљда, да би то била „несвакидашња комбинација“, у стилу: фудбалерка и судија... И да би се они, касније, као млад спортски пар, лепо слагали...

Није Ниш баш мало место, али брзо се такве ствари прочују и рашире. Дизала се „температура“ како се време одигравања утакмице ближило; не толико у локалним медијима, колико у „фудбалским кулоарима“. Имали су „младожењу“, и још само да одмере која би од фудбалерки могла највише да одговара као „млада“... Најмање су, изгледа, о свему томе знали сами „младенци“...

Утакмица је почела... Трибине препуне и „обојене“ радозналом шароликом публиком, све се сјатило на стадион... И инспиратори „проводаџисања“, али и многи који су тек помало „нешто“ начули. Па чак и они који се нису „удубљивали“, али необичној поворци у правцу стадиона, нису могли да одоле... Више од фудбалске игре.

Атмосвера на стадиону, као на снимању неког филма са „срећним крајем“: актери сви учесници фудбалске игре, а „радња филма“ – фудбалска бајка. „Навијачки“ мотиви били су изнад резултата утакмице. Статистика никог није занимала. Занимљивији су им били повремени „сугеришући“ слогани, у стилу: „За..љуби се принЧЕ у цицу!“ и „За..љуби се циЦО у принца!“... Само тада, и само на тој утакмици чули су се ти незаборавни „хорски“ повици.

Девојка на десном крилу – „седмица“ – била је љубимица домаће публике, најбоља фудбалерка. Поредили су је с легендарним фудбалером са „британског острва“ Џорџом Бестом. Имала је и „битлс фризуру“, сличну као Бест. А тек њени вешти дриблинзи, баратање лоптом, преглед игре, игра у нападу, вешто избегавање оштријих стартова одбрамбених играчица противничке екипе...

Играла је „цица“ своју игру, надахнуто, маштовито, расположена за надигравање, као балерина... Црвени дрес, бели шортс, на витком телу, и црне копачке, били су јој као „саливени“. Сваки њен успешан потез, био је пропраћен урнебесним скандирањем... Навијачи би били нарочито одушевљени када би њихову љубимицу игра понела уз саму аут линију, баш тамо где је у другом делу утакмице „помоћни судија“ био поручник.

Десетак минута до краја, резултат 0:0, био је досуђен аут за домаћу екипу. Прва је притрчала „љубимица седмица“ с намером да што пре убаци лопту у игру. Помоћни судија, поручник, прво је подигао „заставицу“ сигнализирајући да фудбалерка треба да се врати неколико метара уназад, тачно на место где је лопта претходно напустила терен. Стајали су тик једно поред другог. Гледали су се право у очи. Навијачима није сметало што „помоћник“ том одлуком „успорава“ утакмицу.  Важније им је било да их бар мало виде „заједно“, близу... Незаборавно!

И, таман „цица“ брзо убаци обема рукама лопту у игру, кад је „принц“ поново високо подигао заставицу, приметивши да „цица“ убацује лопту с једне ноге, а по правилу треба: „с обе ноге на земљи“. Утом се „цица“ унесе „принцу“ у лице, с рукама на „ћирилично Ф“, што је навијаче додатно орасположило, али право на извођење тог аута сада је припало противничкој екипи.

Онда, дешава се несвакидашње: одлучна „цица“ успева да сама одузме лопту противничкој екипи на средини терена, одма крене у „бесан“ противнапад, предрибла у низу целу одбрану, и голмана, и пласира лопту у празан гол – 1:0... Мрежа се затресла. Она јури према својим навијачима, управо иза леђа „помоћника“ (оног што вам сада приповеда ову „фудбалску бајку“). Залет довољан да неколико метара клизи на коленима по трави, и зауставља се на самој уздужној линији терена, управо на месту где јој је био „одузет аут“. Саиграчице је грле. Све су у „слављеничком букету“...

Публика је усхићено скандирала: „Боља је ци..ца од прин..ца!“. А „цица“ је у знак отпоздрава, према том делу трибине, раздрагано махала високо подигнутом десном руком, као да „маше заставицом“. Све је то било толико симпатично и шмекерски, да су се и сва тројица судија благо насмешили; разоружало их је здушно громогласно скандирање прихваћено са свих страна трибина.

Арбитри на својим местима, у „ставу мирно“, чекали су да прође прослава гола фудбалерки... Убрзо је истекао и последњи минут. Реским знаком пиштаљке, главни судија је означио крај утакмице. Један гол је одлучио победника. Навијачима је у срцу и сећању остала незаборавна „округла фудбалска бајка“, и отелотворени ликови јунака – „цице“ и „принца“.

Треба ли, на крају, поменути да је спортски спектакл био незабораван, да је фудбалска игра била несвакидашња, и више од игре, да је судијска тројка обавила задатак беспрекорно, да је било одиграно и „треће полувреме“, на неодољивом препуном нишком корзоу, у центру града... У касарни, сви војници су већ чули за „добро суђење“ њиховог командира, а и командант целе јединице, на јутарњем колегијуму, похвално се изразио о младом старешини који достојно представља Армију.

И дуго дуго, трајало је увек на корзоу маштовито задиркивање... Највише око „фудбалских младенаца“ – цица и принц – који су постали прави спортски пријатељи, прихватајући шалу на сопствени рачун, шмекерски... И дуго дуго, за њих су сви „навијали“ да буду заједно. Они би се с времена на време само враголасто насмешили, погледали у очи; у стилу: Па, лопта је округла!

*

Живот пише романе, а време својим трајањем обликује приче у бајке. Ако је неком остало помало нејасно: да ли је ово била истинита фудбалска прича или само фудбалска бајка...?! Шта рећи? Права истина је негде између: прича је истинита, али упамћена и препричавана – бајковито.