ИДИ ДУШО, ЗБОГОМ

Знам да вам је тешко да до суштине садржаја теме ове блог приче дођете само на основу прочитаног наслова. Јер, не знате да ли је реч о „души“ с малим или великим почетним словом – душа или Душа. Ни да ли се „душа“ односи само на вашу драгу особу коју тако називате од миља – „душо, моја!“ или „душице, драга!“. Не знате још ни да ли се „душа“ односи на нечију душу – у телу или изван тела... Видите, појам „душа“ баш је занимљив за лагано и, само наизглед, доконо промишљање.

Нећу вас дуго држати у недоумици. Није реч о растанку девојке и младића, кад приликом „раскидања везе“ једно другом само изговоре: „Иди душо, збогом!“... Није ни изјава: „Иди душо, збогом!“, приликом наскроз растанка двоје вереника... Није то! А није ни опроштајно коначно „Иди душо, збогом!“ ни од двоје супружника, кад се нађу у безизлазу, јер тада се они, нажалост, више ни не називају тако...

Сад је још само остало да ваш блогер најзад каже: шта је тачно хтео да каже?. Реч је овде, заправо, о занавек растанку с остарелим и изнемоглим ближњима – родитељима или прародитељима – кад им дође час „растајања душе од тела“, заувек. Час природног умирања. Кад спознајемо да је неминовно дошло време за – збогом! Кад они који су на умору сами кажу својој сопственој души, ослобађајући је се, или једва стигну у ропцу и да помисле: „Иди душо, збогом!“. Тужан је то тренутак, али има ту нечег што се све чешће и све више, у мислима – намеће. (О томе ћемо!)

КАД ПРСТЕН ЖУЉА

Година седамдесет и нека, позна. (Давно беше, ал' ко јуче!) ... Дани фебруарски, иако календарски зимски, без снега, зубато сунчани. Тадашњи млад официр ЈНА, „газио“ је тек другу годину на служби, у Нишу... Како је био свестран на послу, тако свестран и у начину „момачког живљења“; у животном добу када се човек ни у чему „не штеди“. Када не знаш за фразе: „нешто не могу“ или „мрзи ме...“, већ „могу све“ и „ништа ме не мрзи“...

Имао је веома разноврстан и смеран „интиман живот“ – и „послован“, и „војнички“, и „партијски“, и „омладински“, и „спортски“, и „акцијашки“... Војска му је, одма, доделила на коришћење једнособан стан, близу Чаира. Нов аутомобил купили су му родитељи на поклон, „на кредит“. Солидна официрска плата била је и редовна и унапред. Сваког месеца било је повољно да уплати двадесетак „купона“ за ручак и вечеру, у ресторану при нишком Дому ЈНА. Непушач, те није трошио новац на цигарете... Па, регрес за годишњи одмор... (Имало се, могло се!)

И организовао је „културно-забавне“ активности за војнике, и био омиљен старешина,  и ванредно студирао на факултету, и учио енглески језик, и био је фудбалски судија, и новинар, и песник...; и пун визија о успешној општој и војној каријери, и сопственој будућности... Доста је „радио на себи“. Није се ослањао само на стечена знања на војној академији, на положене испите, на „теоријска знања“... Неуморан! Некако „другачијаст“ од осталих...

МОЈЕ „СЕДИ ЈЕДАН“

ПРЕ*СЕДИ

Одморимо бар мало од (пре)тешких тема!

Од стихова добрих, па чак и оних слабијих,

бољег читачког одмора, мислим да – нама.

Зато, у блог поетској форми, препоручио бих:

*   *   *

НЕСАНА НОЋ

Очекујеш сутра моју реч

и несану бдијеш ноћ

и безброј пута губиш моћ

и будиш се из сна

– исто чиним и ја.

           

Везане су ми мисли

јер хтео сам, да

на свим пољима,

све од себе дам.

Очекујеш моју реч,

иза себе имамо

непроспавану ноћ,

не скривамо осећања...

И хоћу сад, да

једно време,

будем сасвим сам.

(Д. П,  7. март '78, помало

– одређена неодређеност)

*  *  *

НЕОБИЧНО

Време и ти,

време и ја,

– две казаљке

старог будилника,

...поклопљене.

Погледај природу

како је огромна

кад смо у њој!

Попнимо се на брдо,

биће нам све

ко на длану!

Радујмо се ноћи,

кличимо новом дану!

Признајем, водим те

кривудавом стазом,

скрећем с пута,

...ти одговор чекаш.

Чекам га и ја –

необично...!?

(Д. П,  31. јануар '74, ваљда

– необичност у неискуству)

*  *  *

КАД СВИ СПАВАЈУ

Кад сви спавају,

шетају пси скитнице

и снови.

Негде се чује лавеж

или говор у сну.

Стазе су изукрштане.

Шума ћути до првог шума.

Само се чује шапат лишћа

као и уљуљано језеро,

али нема обале...

Таласи одлазе ноћним возовима

у далека праскозорја.

Обличја се издижу на месечини.

Пси би се радо лавежом

још јаче огласили,

смета им тишина.

Понеки прозор осветљен.

Кад сви спавају,

шетају само снови

и пси – скитнице.

(Д. П,  6. септембар '78, по поноћи, мотив

не баш одређен; само жеља за писањем.)

*   *   *

ПОСЛЕ*СЕДИ

Сад кад промислим мало боље,

и седнем после оцене: „један!“,

још нам је широко равно поље,

а покушај овај, био је – вредан!

ДА НИЈЕ ЈЕСТЕ

Шта је овде није јасно?! Ае...!? Нековече сам сањао кратак, не знам да ли постоји краћи, сан. Само велика огласна табла – „накострешен“ билборд – и на тамној подлози крупним белим ћириличним словима писало је, само: „ДА НИЈЕ ЈЕСТЕ...“ ... Ове „три тачкице“ (...), не сећам се да ли су и оне биле или сам их ја накнадно додао, уз крај те недовршене „крилатице“. (Не знам.) Вероватно је и мој сан био недовршен?! Не знам!

Онда, и ова блог прич(иц)а, могла би да буде краћа од уобичајених. Покушаћу! Имам баш довољно времена, да би била кратка. Јер, може се писати кратко само кад имаш довољно времена. Право је умеће скраћивати пасусе и реченице, а да суштина ипак остане целовита... Хмм, ДА НИЈЕ ЈЕСТЕ...?!

Немојте се питати, не напрежите се узалуд: шта блогер хоће да каже(?!)... Још од сањања тог „комадића сна“, и оног ДА НИЈЕ ЈЕСТЕ, није ми сасвим јасно: шта би то могло да значи(?)... Мота ми се „по глави“, чак нема довољно „траке“ ни за најобичније „премотавање“. Обузеле су ме те три речи: ДА НИЈЕ ЈЕСТЕ, толико да нисам чак ни „гуглао“, јер не желим „сервиран“ одговор, са интернета. Хоћу да се помучим, ако треба и својски, само да до одговора дођем сам... Хаа...: ДА НИЈЕ ЈЕСТЕ...?!

МОЈЕ ШТО КАСНЕ

ПРЕ*ЧЕКА

Љубав нас углавном створи,

потом нас у живот – гурне,

врата нам широко отвори,

све што има у нама – јурне.

Живот и љубав се касније,

стално одмичу и примичу,

понекад јесте, а више није,

сваком напишу другу причу.

*  * *

УМЕ ДА ЧЕКА

И кад прође пола века,

сећања су нескривена,

осећања без промена,

љубав – може да чека...

Путеви пуни препрека,

сећања сузама ливена,

осећања водом мивена,

љубав – може да чека...

Шума густа, од смрека,

осећања кишом квашена,

сећања росом влажена,

љубав – може да чека...

Њива сунчевих зрака,

осећања у њој заорана,

сећања дубоко закопана,

љубав – може да чека...

Живот тече као река,

осећања топлина дана,

сећања духовна храна,

љубав – може да чека...

Загрљај вољеног човека,

осећања срцем ткана,

сећања из давних дана,

љубав – може да чека...

Прође тако пола века,

осећања чувана,

сећања негована,

јер, љубав – уме да чека!

*  *  *

Д.П, ~ 10. фебруар '15, Земун

(један и тридесет, после поноћи,

тренутак помешаних – јаве и сна)

ПОСЛЕ*ЧЕКА

Да ли: одиста љубав – може да чека(?),

да ли: све време нестварно ил' стварно(?),

да ли: кад она наиђе и после пола века(?)...

Срце снажно затрепери, ил' је – немарно?!

Да ли је песма истинита,

или је Искрена ил' Очајна...?

Ако неко од вас већ пита:

нека, ипак, остане – тајна...?!

ДОКТОРКА ЗА ДУШУ

- Реците официру да слободно уђе у ординацију, а војници нека седе у чекаоници... – видевши у ходнику нишког Војног регрутног центра официрску шапку, рекла је млада докторка медицинској сестри која је одмах полуотворила врата и уз пријатан осмех тихо позвала младог командира, млађег од неких његових војника, да уђе.

Потпоручник је у неколико секунди у неколико веома складних „војничких“ корака пришао истим тим вратима, што деле ходник од ординације, ушао и пожелео свима „Добар дан!“. Учтиво је сачекао да докторка, уствари психолог, „одвоји и подигне поглед“ са педесетак медицинских картона приспелих војника.

- Кафа, чај, сок... – поменула је докторка младом официру освежење. – Прегледи ће потрајати до краја радног времена, таман до ручка за војнике. Биће вам, можда, занимљиво да и ви „учествујете“ у тестирању и тако боље упознате ваше војнике, користиће вам, претпостављам...

- Чај, с мало шећера... И, врло радо прихватам да све време будем овде, свакако би ми користило... – узвратио је млад командир, додајући да је и психологију и андрагогију изучавао у академији, али практично је увек добродошло; гледајући у многе разврстане справе и справице за тестирање психологије војника, којима се умешно служила докторка.

МОЈЕ ВИДЕ БЕДУ

(Одјек поезије може бити и – упозорење!)

ПРЕ*ВИДА

Прођу новогодишња честитања и жеље.

Утапају се у неулепшану – свакодневицу.

Преживљавање уз примерену крилатицу.

Живот опет наставља да – меље и меље!

Упозорење о беди са свима сада делим.

Иако под снежним прекривачем скрито.

Стиховима се беда оглашава невеселим.

Треба већ помишљати на – лето и жито!

*  *  *

БЕДА НАС ГЛЕДА

Беда нас гледа

са страна свих,

премали је стих

да му се преда.

Гледа нас беда,

надире одасвуд,

немаш где ни куд,

живљење ти неда.

Беда гледа нас,

дуго смо спремани,

надвиле се немани,

плаве нас, час по час.

Нас гледа беда,

бљује ватру аждаје,

докле ће да траје;

више жучи од меда.

Гледа нас беда

слева и сдесна,

са свих страна,

отпозади, спреда...

Нас беда гледа,

навикле на глад,

иако стрм је пад;

ко да јој се преда?

Беда нас гледа,

подмукло вреба,

тврда кора хлеба,

нема правог реда.

Беда гледа нас,

нема јасан облик,

магловит јој лик,

а невера у – спас.

Беда нас гледа!

Гледа нас беда!

Беда гледа нас!

Нас гледа беда!

Нас беда гледа!

Гледа беда нас!

Гледа, гледа...!

Гледа...!!!

*  *  *

(Д. П,  ~  прошла сва празнична честитања,

почела већ нова година; Земун, 2. јануар '15)

ПОСЛЕ*ВИДА

Не само код нас, већ и на тлу суровом,

све мање је добра, и назнака бољитка,

појављивање беде, тај гласник горитка;

много има зала, под светским кровом!

БЕДА:

„Немаштина и беда не чине људе бољима,

него их напротив кваре!

Немаштина је највеће искушење!

И најмудрије рибе глад натера на удицу!“