ЧИТАЊЕ НИЈЕ ЛАКО

Поражавајући су подаци који указују да многи људи не умеју да читају. Уствари, недовољно разумеју оно што (про)читају, површни су и немају нарочиту моћ концентрације, не лепи им се садржај прочитаног на одговарајући начин, ухвате се за једну реченицу или пасус и испадају из „послуженог“ им контекста. Не повезују довољно добро прочитане делове садржаја текста у свеобухватну целину или нису вешти да проникну у идеју и намеру аутора текста...

У овом случају наводим наше мисли на текстове објављене у блоговима. А оно што се односи на садржаје у блоговима слично је и у сваком другом облику саопштавања: писано, електронски, уживо... С једне стране, блогописци често недовољно добро „упакују“ поруку коју желе да поделе с блогочитаоцима. А, с друге стране, колико год да је порука јасна, опет, блогочитаоци нису довољно упорни нити заинтересовани да још мало прокрчкају (читај: промисле) и допринесу да порука буде још јаснија или да и друге потенционалне читаоце понука да промисле, бар онако за своју информацију или „гладну“ душу.

Не, негде нешто најчешће не штима на прави начин. Јер, ако изостане интеракција између блогописца и блогочитаоца, онда блогобављење губи прави смисао. Или блогописац није „погодио“ тему, или је блогочиталац површан, незаинтересован, недодирнут у сопствени блогоживац.

Тачно је, и међу блог ауторима има поприлично оних који нису баш вични у саопштавању онога што намеравају. Често, су непотпуни, недовољно јасни, конфузни, губе се у избору примереног начина, одмереног и разговетног језика, скучености у изражавању, лошег редоследа излагања, неспретног формирања реда речи у реченицама, слабог владања интерпункцијом. Без довољно осећања када треба почети нови пасус. Уопште, преопширни су. Данас људи немају довољни времена за читање, поготово дужих текстова.

Сувишна су правдања, и оних који читају и оних који саопштавају да: „нема везе“, „није важно“, „ма, свеједно је“... Кажем: и има везе, и важно је, и није свеједно... Јер, токови мисли се и те како преплићу с начином комуницирања, и једно на друго знатно и значајно утиче. Лошије саопштавање умањује квалитет разумевања, а лошије разумевање лоше утиче на даље видове комуникације; чине их површним и збрканим...

Не умеју, ни блогописци ни блогочитаоци, да читају „дијагонално“, већ потпуно прескачу делове текста не уочавајући да су прескочили и нешто важно за разумевање садржаја теме о којој читају. Види се то и по коментарима, који су најчешће површни, неодмерени, „расејани“..., углавном повлађују и ништа више; не показују и нешто своје – да допуне, прошире, потврде, оповргну, подстакну...

Намеравао сам, бар малкице, да наведем неке речи, које би показале како језик урања у „фронцле“, али шта бих могао ново да наведем а да већ сви ми нисмо на безброј начина имали прилику да их (те фронцле) видимо и прочитамо или покушамо чак и да их запамтимо. Мислим на „маркере“ који указују на недовољну писменост, јер и она утиче на све већ наведено.

Једни не могу да се пренавикну, други, неће из ината, трећима је толико свеједно да не можеш да их „помериш с места“, четврте то нервира и моле да се у њиховом присуству не придикује, пети неће да се друже с онима који испољавају неписменост, шести су тврдоглави, седми не поштују ни себе ни друге...

Ипак, поновићу десетак изабраних насумице, тек ради показивања „реда величина“ и димензије шта би се могло сматрати недовољним радом на себи када је о језику реч. На пример: није „свакодневНица“ него свакодневица; није „неможе“ већ не може; није „не могуће“ него немогуће; није „произИлази“ већ произлази; није „извинУо“, већ извинио; није „цело време“ него све време; није „од стране нечега“ већ од нечега; није „кад се ради о...“ него „кад је реч о...“; није „везано за проблем“ већ „односи се на...“; није „просто“ већ једноставно; није „сто по..сто“ већ сто од..сто; није „социјална мрежа“ већ друштвена мрежа; није „културна рубрика“ већ рубрика за културу; није „Министарство одбране“ него Министарство за одбрану (и сва остала министарства); никако није „еУро“ него еВро... И тако редом, наводећи и многе фразе, бројне граматичке и правописне грешке, нетачне називе или имена, неприкладне епитете који одликују само естраду... И стотине и хиљаде сложенијих примера.

Прилично је лако језички окарактерисати некога: колико му се може веровати, ако је, ипак, елементарно неписмен. Код многих то су значајне препреке у „поклањању пажње“ или при избору до које мере ће се неко „удубити“ у нечији текст, односно, када ће одлучити да прекину даље читање, без обзира што постоје покушаји да се читалац „обмане“ перфидним насловом, започетом реченицом, провокативном илустрацијом...

Мени то наскроз гребе и уши и очи, уз прву помисао: „шта овај аутор тражи ако му је прелош начин саопштавања“. Одмах, прекидам читање, памтим и више не кликћем на његове текстове. Ако неко жели да пише, неопходна је бар елементарна количина поштовања оних који би можда пожелели да то..нешто прочитају. Прочитах негде ових дана да „језик највише пропада немаром(!)“...

Читаоцима је донекле лакше, јер они су опредељени углавном за читање, евентуално понекад понеки коментарчић. А, уместо „даљинског“ имају „клик“. И „До виђења“ или „Довиђења...?!