ОЛОШ ДА БУДЕМ

У животу, само још ОЛОШ нисам био...
Дошло доба да се и "бити олош" - проба!
(фото: сплав на Сави, август '16)

Још ми та реч – ОЛОШ – бубња по бубној опни. Струже иритантно. Непријатно шуми, посебно оно „шшш..шшш..“... Наравно, много ми је ближе и драже „олош да будем“ него страначки БОТ. Јер, ботовима је „стварност већ проширена“, „реалност им је сужена“, „збиља поприлично замагљена“... А, водећи политичари све су више у сопственом глибу. Све су више удаљени и од стварности и од реалности и од збиље... Све су више манипулатори под контролом великих манипулатора. Њима је најважније само да су њихови ботови одушевљени њима самима. Безусловно. Беспоговорно. Обожавалачки.

Олош да будем, од ботова што удаљенији да будем, политичаре да не гледам нити да их слушам – муте! Муте!! Ментални склоп свој да сачувам. Једино олош да будем, па да се сачувам... А, пробао сам да комуницирам и с неким ботовима, из мојег окружења, нарочито с онима које одавно познајем, чак и драгим ми особама. Не могу тек тако да их одбацим, али они не осећају докле их је ботоманија обузела. Некако су бототоксирани. Изглед им је непромењен, осим понеких извештачених покрета заснованих на лажним и испразним основама... Као да из њих, иако су већ у зрелим животним годинама, зраче оголелост безвредносност бледобојност... Као да их неко исисава са две сламчице истовремено.

Олош да будем... Олош да будем...! Јер, шта ми друго преостаје кад је дошло време да човек буде или бот или олош. Онај који није бот аутоматски је сврстан у – олош. Отприлике тако некако је недавно изјавио први владин министар. Шта год да је мислио, мени је тако (за)звучало. Ризикујем да сам и погрешно разумео, да нисам добро схватио његове речи, да немам појма шта се у нашој „стварности“ „реалности“ „збиљи“ дешава. Ти људи, наши истакнути политичари, што нам свакодневно „кроје капу“, трудећи се да буду посебни и изузетни, изражавају се катастрофално. Чим зину нешто да кажу, из њих излете прво небулозе, оно што стварно мисле. После је немогуће стићи сопствене речи. О мислима ни помислити.

Олош да будем, па да не морам да им аплаудирам, да не стојим иза њих док говоре, да не попуњавам места на митинзима, да не присуствујем пресецању насилно натегнутих врпци, приликом разних „отварања“... Све то, и још много више, ревносно раде – ботови. А, покушавао сам много пута да (поменуте) мени драге ботове, што их познајем деценијама, и из гимназијских дана, додирнем, потапшем по рамену, пољубим у образ, осмехнем им се као некад... Али јок, постали су безосећајни, измичу, избегавају пољубац, осмех им намештен...

Олош да будем, па да ме ботови још више избегавају. Нека их нека живе у свом свету, онаквом каквог су изабрали. Свако према себи бира. Те људе (ботове) спопадне и шчепа нека нужда па „нестану“, огрну се плаштом који их учини ботовски препознатљивим. (Штета!) А, није да нећу да се „дружим“ с њима, ботовима, него није то ни мало лако. Јер, није само да они мисле да су много много важни, већ док су у ботовској кожи сасвим су другачији. Обичнима су неприступачнији!

Олош да будем, да им то јасно кажем, па да ми ни један бот не дозволи да га додирнем, потапшем по рамену, загрлим, пољубим... Јер, кад си олош ипак си ближи људском бићу, а посебно си ближи човеку, од бота. Уствари, бот је ближи роботу... Једино што ботове праве манипулатори, а роботе ипак праве – људи... Није се баш лако снаћи у том „међупростору“, па, зато, стварно реално збиља, боље је бити – олош!!... И тачка.