Ко нам „проширује“ стварност?... Па, исти они који нам је иначе и „креирају“!...
Они што их називамо, на пример: „владари из сенке“, „светски моћници“, „шороши“,
„рокфелери“, „бил..гејтцови“, „покемони“, „марионете“... И, тако у недоглед...
Већ их видим како се већ „наслађују“ око долазећих олимпијских игара и ђаволски
се кезе иза паравана, иза сцене, иза „стејџа“..., заклоњени иза спортских борби
за медаље, рекорде, престиж...
Но, тешко је обичном блог читаоцу све то и замислити, а камо..ли и
разумети. Зато, можда је прво важније промислити, на нивоу наше свакодневице, ко
нама понаособ „проширује нашу стварност“?! На пример, да ли ми то често чинимо и
сами себи, а да тога нисмо довољно свесни? Колико можда, а колико да...?
Јер, када је постало монотоно да се поигравају с нама у сверама
виртуелног, чак и „виртуелне стварности“ и таман када смо се сви, неко мање
неко више, на такве ствари „навукли“, већ се померају границе могућег на „проширење
стварности“, то им делује некако манипулативније и „глобалније“... Стварно
нестварније!?
Заронимо мало у себе. Онако, малкице бар. Рецимо: како да кренемо даље
кад нас блиски људи повреде; људи из нашег непосредног окружења – породица,
друштво, колеге, комшије, форум, партнер... И, зашто нам је толико тешко ако
треба некоме да опростимо ...?
Иако сви знамо да није лако изаћи на крај с
повређеним егом, изневереним очекивањима, неузвраћеним осећањима... Колико нас
дуго држи љутња, бол и разочарење, а свесни смо да временом „бреме“ постаје све
теже и теже и може нас сломити.
Не постоји човек који никада у животу није био повређен? Партнери нас
варају, пријатељи издају, колеге „саплићу“, злонамерни „подмећу“... Па,
природно је да у првом тренутку будемо и љути, и повређени (или увређени),
разочарани, обесхрабрени...
Али ако ипак желимо да наставимо однос са „кривцем“
неминовно је да опростимо. Чак и када не желимо да имамо ишта више са особом
која нам је изазвала бол, требало би да опростимо. Због себе. Негативна
осећања, бес, љутња, горчина, ма како оправдани били, трују нас.
Мудри људи, попут Махатма Гандија, говоре да је опроштај особина јаких.
Слаби га не могу дати... Један од отпора да некоме опростимо, како наводе
психолози, јесте осећај снаге и избора који нам неопроштај даје.
Када неко нама
драг учини да се осећамо беспомоћно и рањено, бирањем да не опростимо, дајемо
себи привид поново успостављене „моћи“. Одржавање беса као да нам даје осећај „освете“
и индиректно компензујемо оно што нам је учињено.
У данашњем систему вредности који доброту понекад приказује као слабост,
стичемо утисак да ће нас други доживети
као лаке жртве ако лако опраштамо и да им тиме дајемо дозволу да нам поново
учине неправду.
Ето, тако неопраштање користимо као штит, у жељи да не пошаљемо
поруку „можеш ме повређивати колико желиш, ја ћу увек бити ту за тебе“ – рекао би
психотерапеут.
Обрни..окрени, колико год би то деловало рационално, крајњи резултат је
негативан по нас. Последице повређивања су различите, од беса, разочараности,
страха да се то не понови, туге, до створених уверења да смо можда сами томе
допринели, јер нисмо довољно добри, мудри или опрезни.
Да не помислите да је ваш блогер и врстан психотерапеут,
мада не поричем велико животно искуство. Али, главна водиља у овом тексту,
огледу, јесте моја „блог лупа“, која је овога пута главни „кривац“ за овакав
стил писања, јер, признајем, натерала ме је и да мало „ресавим“, али...
Негативне последице на наше биће делују токсично,
како год! Неко несвесно развија дугорочне негативне обрасце у друштвеним
контактима. Код других ће се из клице тешких емоција развити психосоматски
симптоми. Појединци ће имати блокаде у послу, партнерском односу... Чак и кад
желимо да чиста срца кренемо даље неретко тапкамо у месту. Уместо да лоше
оставимо иза себе, стално се враћамо на учињену (нам) неправду или издају.
Опраштање је често дуг и углавном болан процес,
који захтева време и енергију. Ако нисмо свесни колико је исход користан по
нас, нећемо му се довољно посветити. Савет проверених искустава јесте и „да
опростимо али да не заборавимо“; само да се памћење не прерасте у „злопамћење“...
Или: да ли баш све треба опростити(?), не треба ако нам последично осећање
користи, не бар док траје „опасност по нас“, а после се може опет размотрити
могућност – опраштања.
У клиници Мајо, стручњаци тврде да је опроштај
пут до здравља, мира и среће. (Додајмо и: пут у сусрет смирености!). Снижава
крвни притисак, анксиозност и стрес, смањује симптоме депресије, побољшава рад
кардиоваскуларног система, јача имунитет и самопоуздање... Кажу: опроштај је
одлука! Саветују да се свако повремено стави „у туђу кожу“...
Не чуди ни питање: Како да знамо да ли смо заиста опростили? Психолог Стево Бајаловић је то занимљиво
дефинисао: „Када смо у стању да осетимо захвалност за то тешко искуство, јер
смо свесни лекције коју нам је донело и нове снаге коју је у нама родило.“...
Дођосмо до поенте: како ми себи самима чинимо, а не би требало, да себи непотребно
„стварност проширујемо“... Не би требало да кажњавамо себе! Да ли успевамо да
правовремено опраштамо и себи? Јер, очекивања која су нам наметнули други или
ми сами, а не успевамо да испунимо, у нама изазивају осећања стида и кривице.
Један од најважнијих предуслова за благостање је способност да себи опростимо
што смо, у том тренутку, били то што јесмо. Није корисно ако себе превише
кажњавамо стидом сваки пут кад не испунимо замишљене критеријуме, које смо себи
поставили. Спремност да опростимо и саосећамо је потпуна само уколико
подразумева и нас саме...!
Прво што ћу сада учинити, јесте, да опростим себи што сам мало „преписивао“
од мудријих и ученијих људи, али једноставно нисам могао да се одупрем мојој „блог
лупи“. Опростићу и њој. Људски је, и корисно, правовремено – опраштати. Или:
опростићу себи и због посматрања „проширивања стварности“ – само у негативном
контексту...
*
Можда ви, драги моји, оводанашње „проширивање наше стварности“ можете
посматрати и из ведријег угла. Мени, ипак, знатно више личи на – виши ниво манипулације!?
Нема коментара:
Постави коментар