РЕАЛНО СТВАРНА ЗБИЉА

Сужавају нам реалност. Проширују нам стварност. А, куну се да ће „ускоро бити боље“ – збиља... Који су то: ОНИ...?! (Мислим на власт, наравно!) Па, већ сам понешто помињао у претходна два блог текста, тако да више нећу ширити тему. Понављам неке стварчице, за које сматрам да ће бити од користи за још боље схватање свакодневице наше – стварности, реалности и збиље... А, и сам наслов – реално стварна збиља – био би сасвим довољан за потпалу фитиља за промишљање „о теми“...

Примера има колико год хоћеш. Међу последњима јесте управо кратка посета америчког потпредседника Бајдена, чувеног негдашњег поборника ракетирања Србије, који ових дана није желео да се наклони српској застави, а застао је полу корак и наставио, оглушио се о протокол. Србомржња у њему је надјачала. Његов  домаћин који га је пратио „у..корак“, на тепиху испред почасне гардијске јединице, није „реаговао“, већ је чак касније прихватао „интимне додире“ и грљења. Зашто то и чему, (н)и..по..коју..цену, а све је очевидно, и пред целим народним спектаторијумом (тачан назив за ТВ гледалиште). И на свим друштвеним мрежама, такође... Саучешће није извињење. Ракетирање није „кампања“. Цивилне жртве нису „само“ колетерална штета... Тако се не понаша неко ко тврди да ти је добронамеран пријатељ; мислим на Бајдена, али ни домаћин се није „прославио“. Нити је такав „гост“ добронамеран, нити је пријатељ... Заказали су и медији?! Да не помињем, насупрот,  истицања погубно штетне Кока-коле и отровних цигарета које нам американци „пословно“ потурају, а ми прихватамо и „звонимо о томе на сва велика и мала звона“. Више је то од отрцаног „спиновања“... Велико је то – ништа!

Већ је скоро заборављен испразан – мада писан на 450 страница а прочитаних тек око 250 – „рекордан кванти..експозе“, у Народној скупштини, чији недовољно квалити..садржај заиста представља „вређање интелигенције просечних српских грађана“. (Извињење за отрцаност фразе!) Чисто испирање „мозгова остатку народа“, кажем остатку јер таквом експозеу могли су да аплаудирају само страначки ботови, чији све већи број постаје забрињавајући. Таква партократија из дана у дан све више јача и, између осталог, производи све више ботова на којима власт може комотно (али, нажалост!) да почива... Уосталом, не вреди о томе трошити речи, већ као усред „опасне поплавне бујице“, важније је гледати како да се не „удавиш“.

Шта рећи о почетној формулацији обележавања 75. годишњице од ОСНИВАЊА конц логора у Јасеновцу. Нико није обратио пажњу на ту (годишњица оснивања) реч и формулацију која је у медијима током вечери брзо „нестала“. А била је тема о највећим ужасима чињеним у том нацистичком логору... Стварно! Шта је спорно? Питате се?! Па, где се обележава дан оснивања таквог логора; ваљда се не обележава такав негативан датум, којем (кад би и они то знали и разумели?) могу да ликују само Хрвати, јер то учинисмо уместо њих. Они Срби који креирају таква „обележавања“ требало би да знају да може да се обележава и подсећа (и без овако назначеног посебног повода) на стварно страдање нашег народа од усташких зликоваца који се догађао од оснивања Јасеновца па све до његовог неутралисања. А, не никако да се у оквиру очувања сећања на страдања нашег народа обележава – дан оснивања логора, па се тада казује прича која је истинита али уз прилично неодмерености: назив повода окупљања, патетичан говор-рецитал Премијера Србије, којем су „насилно“ аплаудирали само страначки ботови (њему, наравно!)... Па, сценографија са старим стаблом (сасвим прихватљиво) као историјским записом; али још нам је у свежем памћењу недавна „подмукла“ предзорна сеча вековног храста на траси ауто-пута, исто тако историјски значајног записа, када су изгледа важили други безочни аршини... Све то личи на дела скоројевићких „плагијатора“... Како их другачије назвати?!

А тек „ситнице“ као што су неумеће паркирања, када на паркинг простору поред једне земунске пијаце, неко након „тесног паркирања браник у браник“, још дошавши и касније, а то потом и њему одмах учини и следећи новопридошли надобудни возач (и „затворио“ га)... Онда тај први иза вас труби десет пута алудирајући да ви треба да се померите како би он изашао возилом. А, зашто није правовремено уочио да може бити „затворен“ отпозади, пошто је од напред сам себе „затворио“. Прва помисао може бити да је лош возач и невешт у области паркирања. Али, чешћи је случај да га очевидна припадност владајућој странци толико острасти и учини безочним, да он мисли да око њега свет треба да се окреће и да сви треба да му се склањају с пута, јер „боже мој“, он је предодређен, или много важан..., а није се удостојио да изађе својој супрузи у сусрет како она не би морала да тегли претешке цегере читавих стотину и кусур метара. Могао је и да јој крене у сусрет аутомобилом, али јок! Е, кад га она таквог трпи, онда је крива и земља по којој га мрзи да гази. Он схвата да све треба, и мисли да може, да решава „трубљењем“ из скупоценог аутомобила. Бахатост, надменост, осионост, безочност...

И, тако, примера има на претек. Жалосно и јадно! И..и, ко је крив? Па, очигледно је, али, стварно, јадно! Заиста! Збиља! Стварно!... Знам поједине особе које све то веома „позитивно“ дотиче, не признају да су заслепљени, заталамбасани, уверавају све у свом окружењу како ови „ништа не разумеју“, како им „ништа није јасно“ или „ништа не схватају“ или их ботовски правдају „да је све то и све остало најбоље могуће од њихових омиљених лидера и вођа“... Стварно напредно... Заиста напредно...

Шта можеш да очекујеш од оних које познајеш деценијама а толико су дубоко забраздили. Готово неповратно. Пожелим да поверујем да је партократија једина која их је „замаглила“. Биће да није баш једина! Мада, из године у годину, од владе до владе..., све је горе и горе... Да ли су ти ботови изгубљен и већ безнадежан део припадајуће генерације? Стварно... Реално... Збиља...

Свако има право и интерес и разлоге за лично опредељење, избор, приклањање..., али онда не треба тај да очекује да га дугогодишњи познаници, чак и пријатељи, чак и..., исто онако поштују, цене и уважавају као некада раније. Уствари, можда би све могло и да „функционише“ нормално, када би људски фактор и људско у свима нама преовлађивали. Да поновим: Хајде, бити мало заталамбасан; али толико...?! Болесно!

Међутим, ситуација с „ботовима“ је  нешто што нема везе с обичним, здраворазумским, реалним, стварним... – људском збиљом!... Боље нам је можда сачекати да се прво „ботови“ разботивишу, пре свега они што их лично познајемо, па их понаособ разложно једног дана „размотрити“ поново... Кад дођу сами себи... Реално... Стварно... Збиља... ?!... А, дотле, здравије их је малко држати на дистанци. И питати се: Ко (им) је крив...? Шта им би...? Зар, и ти... и ти... и ти...?! Или..или, боље им је и  лепше бити БОТ, него тамо неки „олош..шшш..шшш...“... Збогом памети!! Ја ипак бирам да будем ОЛОШ... Бар ми звучи – људски...!