ДРУГО ЛИЦЕ ЈЕДНИНЕ

С мирисом и укусом првих мајских трешања...

Као на музичком концерту када се певач обраћа хиљадама његових слушаоца и, наравно, расположених његових гледаоца, а он да би што боље пренео емоцију, док пева замишља да се међу њима свима обраћа једном „посебном“ присутном. Труди се да нико не примети коме, али ни он тачно не зна, није важно коме, већ само онако, кобајаги... Објашњава понеко од извођача додатну успешност наступа, касније, у тренуцима искрености.

Овај блогер ће, слично томе, у овом тексту покушати да се обрати својим блогочитаоцима у другом лицу једнине (ја..ТИ..он..она..оно...); што директније. Да мало пробам! Уствари, ваш блогер ће се на тај начин обраћати само једном читаоцу, али свако би могао да помисли да је баш он тај (као!). Ако то успе, постаће много блискији, обострано, и труд ће више бити усмерен ка бољем разумевању и знатно садржајнијим минутима колико би читање овог блог текста могло да потраје. Можда, десетак минута.

Признаћу да ми је идеју за овакав начин индиректно натукнула једна од читатељки, узгред рекавши да воли „прозу“ у којој се аутор текста служи другим лицем једнине. Јер, док чита (читај: комуницира с текстом), она има утисак да је у средишту казивања, као да се писац управо само њој обраћа. Није то себичност, нити жеља да буде сама у „читаоници“, већ тако је себе убедила. Једноставно, више јој тако прија.

Или, на пример: одеш на балетску представу, а од првог тренутка убеђен си да балерина или балетан као да све време лепоту балета усмеравају баш према теби, јер, можда и извођачи као да имају у својим мислима неког замишљеног у публици коме се посебно „обраћају“. Да не помињем и „Мона Лизу“ која све време гледа баш тебе, у ком год простору испред ње да се нађеш. Верујем да то свако већ зна, и нема онога који није пробао гледајући бар фотографију чувеног уметничког дела, померајући је или се померајући.

Чим осетиш, слушајући некога, да се тај неко обраћа маси људи а да претежно употревљава друго лице једнине, упитај(!) се прво: која је намера говорника. Зна тај добро да ће уз помоћ другог лица једнине, снажније од крпеља, да се приљуби на тело сваког присутног појединца, директно на крвоток. Али, немој да си одмах параноичан, па да прво помишљаш на говорникову лошу намеру, јер може говорник бити и добронамеран; можда му је нарочито стало да ти приближи позитивне емоције, да га што боље схватиш и да те потакне на добра и корисна промишљања. Све ово ти говорим, тек да имаш на уму, али само ако приметиш да говорник није добронамеран; тада треба да припазиш да те не увуче на кваран начин у његову лошу унапред осмишљену „паукову мрежу“.

Хајдемо у природу!
*Фото: 23. април 2016, подно Фрушке горе...

Елем, требало би да научиш да брзо препознаш, када се неко прекомерно обраћа у другом лицу једнине, било путем средстава јавног информисања, митинга, кампање..., да тај намерава да агресивније и дубље пренесе на тебе намерене емоције. Може бити да му је до нечега посебно стало, па ти се додатно „увлачи под кожу“. Другим речима: скоро па – манипулација!

Јер, не може да буде баш исто, или баш свеједно, када се неко обраћа маси људи „неодређено“, било да је то наизглед позитивно или негативно. И, без обзира да ли је то обраћање у неком од лица множине: ми..ви...они..., или уочљиво: ја..па..ја... Или: претежно у другом лицу једнине: ти..ти..ти... Говорим ти, не тек онако, већ прилично добро промишљено. Исто је то као кад неко почне са „искрено да ти кажем“, е, одмах знам да ће нешто да „муља“.

А, могао би и сам да мало чешће и детаљније о овоме промишљаш, и дођеш до сопствених закључака. Зашто би да мене „безусловно“ слушаш? Наравно, требало би да имаш и довољно дара и осећаја за књижевни језик. Ти, док само слушаш... Али, и да умеш боље да процениш онога ко ти (зло)говори... Не буди површан! ~ Добронамернима свака част!