Ноћ тешка за дисање. Тескоба. Превише кошмарних „облачића“ који трају,
трају... Неодмерено. Уместо да тихо добошање ретких кишних капи сан призива оно
га још више одгони и одлаже... Не помажу ни устаљени начини самоуспављивања. Све
наговештава касније јутарње буђење, да би се довољно доспавало. Добро је када
се то може; када можеш дозволити себи да започнеш нов дана „кад и како ти хоћеш“,
а не како и кад „хоће други“... Срећа, па ја то сада углавном могу.
Током дана, треба избегавати прекомерне лоше и некорисне информације, и
стресне контакте с другим људима. Наравно, колико је год могуће. А, често није могуће.
Свакодневица намеће доста тога немерљивог, теже прихватљивог, несхватљивог,
непроцењивог... Онда се сан лако „накачиње“ на несхватљиве појаве или
ситуације. Смешта те у решетке затвора, у старачки дом, у таман тунел, на муљевито
дно речног корита, у заглављен лифт, дивљи смртоносан нежељен загрљај, собу
пуну мишева, немоћ пред разјареном потером која ти је за петама, слоу..моушн клизање ка змијарнику, падање
у бездан са високог торња...
Из дубине сна, до које још ни близу нисам дошао, допиру пригушени али
разговетни тонови налик људском говору: „О чему блогоразмишљаш, блогеру?“, „О
чему ћеш следеће да блогопишеш, блогеру?“, „Имаш ли нову блоготему, блогеру?“, „Који
ти је следећи блогонаслов, блогеру?... У последње време, избегавам да дајем
одговоре, већ радије постављам питања. Некако, тако ми се хоће!
Надлећу ме „кошмарни облачићи“ с шаптачким порукама: „Ја пишем о ситницама
и пишем ситнице!“. А шта би то друго и могло да буде? Сан ми сугерише да ће ме
он посматрати као смештеног у неком старачком дому, као да сам под
старатељством утицајних невидљивих . Али, све и да сам у затвору, опирао бих се
у сненим мислима, не бих волео да пишем о већим стварима него што су ове које
чиним од блога до блога; можда чак и о мањима.
Прочитао сам негде, у више наврата, када је реч о затвореницима који су били
вичнији перу, у стварности, да сви ти затвореници
морају да пишу о „вечитим свакодневним
догађајима“, и да тако чекају своју пресуду или слободу; никаквог другог посла они
немају. Налазим пример једног младог аустријског писца који је давно седео у
неком од тамошњих затвора и писао о малом мишу којег је усвојио, о свом адоптираном (adopt... – усвојеном) мишићу. Чудно какве се мисли преплићу у „честицама“
надолазећег сна. Толико су уверљиве да успевају да те обману и оставе у
недоумици: да ли још стварно размишљаш или већ спаваш...?
Тешко је и замислити, а ја пишем о нечему сличном, и то из „страха“, јер
не знам шта би могло да ми се догоди ако бих писао о нечему другом. Појављује
ми се призор једног петлића који би први пут требало да закукуриче. Или: да
кукурикне! А то је нешто озбиљно. Ни једанпут до сада није показао да је мушко,
а све из страха да би неко могао да дође и провери.
Међутим, сада је урадио неколико хокус-покус
покрета вратом, и осетио да може да кукурикне. А онда још неколико пробраних хокус-покус покрета вратом, али без
завршетка. Јадник је био сам на том свету, и није се усудио да покуша. А онда
је зачуо нешто из свог грла, било је стравично, и у истом тренутку – успео је.
Кокошке су се окупиле око њега и посматрале га. Шта ли су само хтеле да утврде?
Он...?...!
Не, он то није учинио. Постидео се и гробно ућутао, и није било никог ко
би могао да га натера да призна како је тај звук ипак дошао из њега. У току
дана му је опет кренуло, али сад није успео да покрене самог себе, никакве
користи од тога, ствари су морале да крену својим током. О како је свет постао
неизмеран! И од тада се јављао често.
А кад је једног дана постао већ одрасла момчина, али још увек ништа не
схватајући, догодило му се да одједном залепрша крилима. Нека је кокошка
уздигла главу. Још једанпут је ударио крилима, а кокошка је поново уздигла главу.
Шта је то сад? Зар (она) прави будалу од себе?! Опет је оборила главу, што га
је још више раздражило.
 |
| Није сан - три сазреле јагоде, жуто цвеће, стабљика јабуке...,из "саксије" на тераси *(Фотка: 15. мај '16) |
Не, тако нешто није могао да дозволи. Одједном се бацио на њу и чврсто
се укопао у њена леђа, богато обрасла перјем. Настала је озбиљна битка пуна
перја и паперја. О животе, у каквој је то дивној „неизмерности“ завршило! Неке
вечери после свега тога спавао је он тако на својој пречки и сањао. Ликовао је
у сну; куражио сам себе певушећи петлеће
борбене песмице... А затим га дохвати нека рука и све му се смрачи. И наста
неизмеран мрак...
Ох, ох, ох..., како је то бескрајна ситница у овом бескрајно огромном и
неупоредивом свету... Пада још једна пролећна киша, али тек помало...
*
Још о певцима и кукурикању ~...следећег
јутра, након буђења, лако сам „на нету“ пронашао неколико занимљивости као
допуну овој сањаној причи: тајминг кукурикања контролише унутрашњи биолошки,
односно циркадијски сат ког поседује
не само главни певац већ и његове млађе колеге, само што су они, из „друштвених
обзира“, принуђени да сузбију свој природни ритам и чекају на ред. Јављају се
по утврђеном старешинству. Главни петао увек кукурикне први, а затим се, у
зависности од места на друштвеној лествици, оглашавају редом и сви остали. Лествица
се утврђује одмах, на старински начин – тучом. Најјачи певци тако имају првенство
у приступу храни, дамама и избору места у кокошињцу... Верује се да петлови
кукуричу како би облежили своју територију, „правовремено“ упозоравајући евентуалне
супарнике. А, када би шеф параде био физички уклоњен из групе, његово место би
одмах заузео „други по чину“. Кокошке су, очевидно, веома друштвене животиње,
постоји строга хијерархија.
Нема коментара:
Постави коментар