Блиски додири с пролећним кишним капима, мирис снега из подалека, вести
о ватреним стихијама и земљотресима из још веће удаљености, последице или наговештаји
природних акцидената на појединим деловима планете, слике страве од нарастајућег
тероризма, дегутантност изборних кампања
иза паравана демократије; накарадне изнуђене параде поноса, хомофобије,
бифобије трансфобије..., помахниталост око простирања и спречавања хране од генетски
модификованих организама (ГМО), разоткривање деловаља разних мафија
(медицинске, фармацеутске, нарко, трафикинг, епидемије...), разноврстан окрутан
мобинг, трагедије (породичне, саобраћајне...), сатанизам, помицање спорта у
свере „више од игре“, естрадно вршљање злоумних, урушавање једног по једног језика
многих народа, замрачивање културе, традиција и баштина...
Мисли нам ипак попримају изнуђене (непримерене) садржаје. Загорчења надиру
са свих страна. Старији житељи овог животног или боравишног простора сећају се
узречица, као на пример: „Срећа је свуда око нас само је треба приметити,
открити, сагнути се и покупити, или бар додирнути...“... Данашњи млади житељи истог
тог простора тешко да могу то да разумеју. Толико се све променило, да је чак и
комуникација међу „размакнутим“ генерацијама скрајнута до
крајњих ниских вредности и (не)реда величина и системски и како год...
Док старији житељи и покушавају да досегну до преосталог доброг или да
добро препознају и препоручују га, млађи све више пливају злим (не)друштвеним токовима,
јер од рођења су злом више окружени, па су постали имуни на зло. И, иначе,
млади организми се лакше прилагођавају и на „лагодно“ и на „што горе (то боље)“...
А, некако, навикли смо да увек олако одгађамо решавања проблема „за сутра“, као
да при том увек заборављамо да то сутра неминовно долази. Долази већ сутра, а
то је – одмах!
Када би бар једна од људских особина могла да се исконтролише (читај:
сузбије!): то је ароганција... Тренутно,
само на ту погубну људску особину мислим. Када бар не би постојала толико јака.
Јер она наноси многа зла. Она као да је у сродству са поменуто „сутра“. То сутра само успављује, отупљује,
помаже људској ароганцији која својим завршним блиским мулти додирима „рафално“
задаје људском роду немерљиво уништавајуће ударце. И од већ омекшаног „лошег
сутра“ чини млитаво „мало сутра“...
Ароганција гази преко правовремености, или јој чврсто стаје на реп како
би разна зла што лакше одмицала и стизала тамо где су се већ запутила. А, зла
су често у предности јер умеју да перфидно злоупотребљавају доброту, наивност и
невиност – добронамерних... Зла се крећу
адресама пројектованих агенди и малобројнијих довољно моћних нехуманих креатора
(бело)светских процеса. А, агенде (!?) се творе деценијама, веома злопажљиво и злоодмерено.
Колико год да вам делови садржаја овог текста скоро философским стилом могу
прилично личити на неку од радијских мелодрама које сте икад упорно слушали, у
каснијим вечерњим терминима, с намером да докучите суштину казивања необично бираним
речима, поређаним у реченицама још необичније, ипак, ово је сасвим аутентично –
нисте могли нигде ни чути нити прочитати. А последица је, сасвим извесно,
блиских мулти додира. И, помало усплахирених мисли вашег блогера, које
покушавају бар мало да упозоре: чему данас стреми овај свет?! Треба добро научити
како да препознамо и тумачимо – ароганцију. И свакодневну, и деценијску, и
вековну... Или ћемо се све више губити у свери лавиринта: данас, сутра, мало сутра...
Bravo! Kao da si mene pitao gadjas pravo u sustinu.Iznenadim se kada mi neko na stepenistu ili dvoristu kaze -dobar dan,kad zbog izgovorene reci ,kaze jedno jednostavno i prosto -izvini. Mi iz proslog veka imamo u sebi utkano mnogo vise ljudskosti no" danasnji ljudi" i imamo neko drugo merilo vrednosti. Proslost i sadasnjost u suprotnosti jedna sa drugom, pravi haos. Kazu to je STRES. Sve se objasnjava stresom,aritmija,pritisak,dijabetes,carcinom...... Tako cemo se zaista gubiti u sveri lavirinta i danas i sutra,prekosutra...... Pozdrav!
ОдговориИзбришиДраго ми је кад погодим "право у суштину". Ови "данашњи људи" припадају данашњем времену, које је, нажалост, прилично оскрнављено, нама ("прошловековним") готово (на)страно... Осим хаоса, ја видим и хистерију, и гледам како да јој се одупрем, да је одагнам, да је игноришем; наметнута је - ароганцијом! И, наравно, велики поздрав!
ОдговориИзбриши