КОМЕНТАРИ ДОБРО ДОШЛИ

Лепо...! Показали смо у претходном блогу – ПРОЧИТАЈ ПА КЛИКНИ – да се сасвим довољно разумемо, да можемо корисно и ненапето да коментаришемо, да се узајамно поштујемо, да смо баш спонтани, наравно, и да можемо да надмашимо сами себе. Важно је и да смо добронамерни. Имамо (још) много тога, на овом блогу, да свакој причи допричамо, додамо, зачинимо је... И, да сваки коментар представља нов одмерен „мини-блог“... Додуше, коментари су осванули на Фејсбуку, уз препоруку блога на мојем профилу; нису и непосредно тамо испод блога, али...

Читање текста није вам „узело“ ни десетак минута времена, а за коментар је потребно још пет минута; може и мање, али чему журба: зар нам није свима пријатно да се мало дуже задржимо у блог баштици званој „ОсвемуПодЛупом“. Има ту и довољно простора за свакога, и још довољно разних занимација. А колико је тек коментара остало пропуштено, ненаписано?! Чекају!

ПРОЧИТАЈ ПА КЛИКНИ

Кажу мени: пратимо твој блог, али теме су ти такве да нећеш увек имати велику посећеност (мисле на читаност!) на страници, јер „народ“ воли сензационално, таблоидно, естрадно, бљутаво, магијско, горко, голо, крваво, „газирано“, црно... Кажем њима: не марим толико за посећеност на страници блога (тренутну читаност!), јер доћи ће време, ускоро, када ће се и на мој блог „народ“ склањати од свега тога поменутог... Па ће, кад схвате, тек тада читати све објављене приче – уназад.

Погледам ових дана неке дневне „информативне“ и „независне“ новине (које год), у Србији, мада, не могу их назвати нашим, јер душу су своју продали... Прелетим поврх наслова и понеког поднаслова, и...(?!): глупости, бесмислице, небулозе, вулгарности, насиље, несреће, огавштине, бестијалности, монструозности, гатање, обест, бахатост, помахниталост, неукус...

ТАЛАСИ НА КИШИ

Пре годину, две, три..., у септембру, беше лагано одвикавање од мора и лета! На Егејском мору, на острву... А, ових дана, у месецу мају, оводанашње – призивање лета! Док тамо далеко ветар још палме њише, а овде се кују планови за овогодишњи одмор.

Тих септембара, последњег дана одмора друге септембарске групе туриста а почетак треће, падале су и кишне капи, из тек нагомиланих облака, који су се дуго и споро „ваљали“ преко брежуљака из залеђине залива; и преко дуге и уске песковите плаже.

А танки провидни таласи упорно су „прекривали“ узан појас пешчане плаже која је највероватније по врсти песка названа „Златна“. Пенушава слана вода отимала се од мора тек као последњи „уздисаји“ летњих таласа који су јењавали пред босим ногама ретких обалошетача и оних храбријих који су се канили да ипак уђу у хладњикаву преподневну морску воду.

МОЈЕ СА ВЕТРОМ

ПРЕ*ВЕТРА

Ветар увек – покреће,

убрзава или успорава,

на путу туге или среће,

време му се покорава!

*  *  *

НИСМО СТИГЛИ

Била си као парче дима

што се увија и повија.

Твоја коса на ветру

необичну снагу има,

и полузатворене очи

– гледале су ме.

Кошава се разбијала

о твоје нежно лице,

сливала се низ обрве

и ломила о трепавице,

јењавала у дубинама очију

– посматрао сам.

Осећања су ми се повијала,

није до њих ветар допирао.

Повијали смо се и заједно,

били смо као млада стабла,

одолевали смо тим налетима,

– видело се у очима.

И звезде су се повијале,

завртели су се и облаци,

трчали су наоколо солитери,

крошње су на ветру стењале,

трава је дубоко уздисала,

– очи треном затворене.

Одједном, трептаји немира,

повели нас ка циљу незнаном,

неко узалуд покушава да свира,

ништа се само од себе не покреће...

Једино ми знамо да је далеко

– наше острво среће... 

(Д. П. ~ започета 14.1.1976, у Задру;

а завршена 8.5.2015, у Земуну ~ сећања!)

*  *  *

ПОСЛЕ*ВЕТРА

Остају од осећања наноси,

и талози многих површина;

годинама сећања проноси,

а срећан је свако ко их има!

КУЧЕ ОД ЈУЧЕ

„Нисам ја куче од јуче!“... Ух, како ми је легла ова изрека, ових дана. Како је само обична, питка, и колико само казује. Колико се само у њој састоји мудрости. И колико само мило звучи, поготово изговорена од симпатичне даме, за коју као да нема тајни у послу који обавља. Која с поносом носи „бели мантил“ и ради у лабораторији...

Да ли је сигурније "на две столице"!?...

Сложила се да могу ту њену омиљену фразу – „нисам ја куче од јуче“ – да поменем у овом блог текстићу, уверена да ће та изрека или крилатица многима знатно и значајно користити. Ћаскали смо док ми је из вене „истакала“ крв у мале епрувете, ради рутинске контроле „крвне слике“, по упуту мојег одабраног лекара. А ја јој уделио комплимент да „има веома лаку руку“.

Док се изрека с почетка – „нисам ја куче од јуче“ – односи на вештину даме у лабораторији, потоњи наслов ове приче упозорава на све оне који нису или не желе да буду свесни да су у свом послу, ништа друго него, баш: „куче од јуче“ (а, то је антитеза, коју сам одмах промислио). Истовремено ми је прострујало и питање: зашто одмах „повучемо“ ствар у сверу негативног; зашто „куче од јуче“(?), кад је много „питкије и јестивије“ ћаскати о изворном облику: „нисам ја куче од јуче!“. Ваљда, то је новинарски „црв“ који често проради у вашем (одабраном) блогеру.