„Језик је медијум помоћу
којег човек изграђује и тумачи свет у којем живи, а уз то и основно средство
интеракције и комуникације међу
људским бићима и битан предуслов свеколиког човековог стваралаштва. Језик у
овом општем смислу део је генетског наслеђа људског рода, а манифестује се у
хиљадама посебних језика којима говоре поједине друштвене заједнице широм
света. Тако сви људи имају језик, али немају сви исти језик. Сви језици су у
нечему слични, и по томе су сви они језици; и сви се у нечему разликују, па су
тако сви они различити језици...“ (Ово је сува теорија о језику!)
Док лингвиста Ранко Бугарски,
у својој „начичканој“ књижици ЈЕЗИЦИ, управо цитираној у почетном пасусу, помињући
језик помоћу којег човек „изграђује и тумачи свет у којем живи“, залазећи
дубоко у теорију, јер то му је научнички својствено; с друге стране, само
поређења ради, песникиња Десанка
Максимовић о сличном је говорила песнички једноставно, у једној реченици: Ово је црно-бели свет, а благо оном ко живи
у колору, још ако у колору сања... (А, ово је лепота једноставности
језика!)
Већ кад посматрамо језик помоћу теоретских и поетских „наочара“, да
додамо мало и прозних, а мудрих речи: „...Треба
имати много мудрости, па знати остарити без ружноће, без пакости и без туге –
три кобне ствари које иду заједно.“ – Отргнуто је (не)вешто из многобројних
прибележених размишљања Јована Дучића.
Он, чак, додаје и следеће: „...има (чак) начин да се никад не остари: мењати земље,
жене и књиге; или мењати бар једно од то троје.“... Ипак, спорио бих само
пар ситница, из мојег угла промишљања: прво, данас је далеко лакше мењати земље
него некад; друго, изједначио бих и даме и џентлмене да буду родно равноправни
(или нисам довољно мудар!); треће, спознао сам на недавном сајму књига да
књигама још није „одзвонило“, још одолевају пред електронским издањима... Шта
је, оно, блогер хтео да каже?!
Не брините! Знам...! Уствари, блогер упорно покушава, на разне начине, да
уз Дучића, Десанку и Бугарског удене
и своју причу о текућој теми „говорим како пишем“..., јер..., јер површан читалац
би могао да не примети битно „између редова“ – (не)писменост. Писменост на први
поглед делује у истом правцу, али многи не обраћају пажњу на смер (о томе је
већ било речи – о правцу и о смеру!).
Многи не разликују баш много правац
и смер, па би можда могли да „олако закључе“
да она (писменост!) може да делује двосмерно, у оквиру истог правца. Један правац
јесте продужење живота а други је скраћење; тако што му помаже или одмаже; или:
ако и сами не покушате ово да „повежете“, џаба вам причам... Ако и не сложите све
каменчиће, бар сте прочитали неколико „покретачких“ реченица... Немојте се овде
више задржавати, наставите да читате; и помислите само како је то када не пазимо
довољно о реду у речима(!),
који је истовремено и ред у мислима(!)...
Таман кад помислих да пређем, опет, на „подвучено“ и на „заградице“
(...), сетих се да сам рекао да ће (овај) 17. део, о овој теми, бити последњи у
низу, а да ће наставака бити и даље, али повремено...
Зато се определих да остатак блог поста „проведемо“ у још мало – теоретисања, али
лаганог и примереног досадашњем начину...
Однос између изговореног и писаног, посебно разлике, о чему смо „разговарали“,
и покушавали да одвајамо или спајамо, након свих досадашњих наставака, чини ми
се веома – занимљивим. Јер, говор и писмо су два медија остваривања језика.
Услед физичке близине саговорника, у говору до израза долазе модулација гласа и
тона, мимике и гестови... У писању се то не може пренети, изузев помоћу
интерпункције, па је неопходна пажљивија селекција језичких средстава, и
прецизност.
Човек обично зна коме говори и може увек током комуникације додатно да
појасни; а ретко кад зна за кога све пише, па треба да покушава током писања да
могуће неспоразуме унапред отклони... И за једно и за друго, у најмањем, потребни
су добар осећај за језик, солидно знање језика и одређена језичка вештина... Јер,
говор је више личан, динамичан, емотиван и мање обавезујући; док, писано је
статично, објективније, интелектуалније, свечаније... Или, кратко: Речи лете, написано остаје! (Verba volant, scripta manent.)
Писано има и оно што говору не одговара – велика и мала слова, фонтови,
строфе, пасуси, поглавља, интерпункција... У говору често реченице остају
незавршене, сведене, шаблонизоване, репетитивне, формалног и извештаченог
стила... Једноставно: неким ситуацијама и жанровима природно боље одговара
говорни, а другим писани медијум. Тако, дијалог боље изгледа на улици него на
хартији, а философска писанија боље је читати... Може се, опет, и све ово рећи
далеко краће и јасније, спортски: говор
иде на прву лопту, а писмо смирује лопту! Јер, из говора се разабире шта
говорник намерава да каже, а написано шта тај текст по себи значи.
Сви ми свакодневно и говоримо и пишемо, па нам оба начина увећавају
могућности примеренијег изражавања – вербални репертоар. Закључујемо да су и
говорно и писано изражавање слични, али нису исти! Но, то је „слатка“ тема за
лингвисте; а нас превасходно занима онолико колико „разговарамо“ о разговорном
језику свакодневице или о „лакшим“ облицима писања.
„Пиши као што говориш“ – формула
која потиче још из почетка прошлог века, звучи романтичарски и просветитељски. Вук (Караџић) је настојао да уклони тадашњи
јаз између писаног језика елите из свере
културе и говорног језика „простог народа“ (у корист народа!).
Али, данас, прилично је јасно, то упутство не би требало дословно схватити.
Због оводневне актуелности, само примера ради, претпоставка просечног
Европљанина да би се на основу изговора неке речи могло бар приближно закључити
како је треба писати, једном Кинезу могла би се учинити бизарном. Сада, да се
директно вратимо на садржај теме о којој смо „разговарали“ током свих ових
делова или наставака, и да покушамо да закључимо: (строго узев) нико не пише као што говори, нити говори
онако како пише – то је, једноставно, немогуће!
Немогуће је дословно „писати како
говоримо“ и „говорити како пишемо“,
због последица разлике двају чула: писано (писмо)
не може да буде верна реплика говора зато што по својој природи није упућена на
ухо него на око. Лингвистима је отуда прихватљивија максима: „Пиши за око, говори за ухо“. Нама је
сасвим довољно ако схватимо да се, ипак, све то „меша“ у нашем мозгу; треба га (мозак)
пре употребе само мало – „промућкати“...
Не замерите што сам себи дао за право, па сам оно „Пиши као што говориш“, у наслову, са четири свео на три довољне речи
(ПИШИ КАКО ГОВОРИШ или ГОВОРИ КАКО ПИШЕШ); не зато што себе сматрам толико
значајним (не, није то!), већ зато што сви моји наслови, навикао сам у
новинарству, садрже „три привлачне речи“, једноставно, ствар стила. А човек је (и)
– стил! (Или: стил је човек!)... Најзад, ни једног тренутка нисам (по)желео да „водим“,
већ само да „упозоравам“ и предлажем; а, остаје и даље максима: Избор је (само) ваш!
(Наставиће се, (али) –
повремено!)
Нема коментара:
Постави коментар