ПОЖЕЛЕЋЕ ТРИБИНЕ ГЛЕДАОЦЕ

Безглави хулигани, од "дванаестог играча", на трибинама,
постали "први", на терену...?!

Или: зар (?!) фудбалска игра пред „празним“ трибинама. И: драконске законске казне због хулиганског понашања. Или: пожелеће фудбал гледаоце на трибинама. И: „дежурни судија“ на стадиону и судске пресуде хулиганима „на лицу места“. И: доживотна забрана приступа у спортске објекте свима хулиганског понашања... Или...!? Сада је „захваћено“ ткиво фудбала, а ускоро ће бити и осталих спортова, и друштво... Или, коначно, све насилне такозване навијаче (хулигане) радикално треба уклонити, као канцерогено ткиво, као опасност, као зло које се бесмислено надвија...

Навијаче-хулигане навијање најмање занима. Њих више занима да полупају игачима возила на паркингу, да улазе у свлачионице, шамарају, одузимају капитенске траке, постројавају... Некада су били „дванаести“, а сада су постали „први“ – играч тима за који „навијају“. Неко их подржава и постали су „умишљена“ сила. Добили су „простор“ и искористили су га (по нас) на најгори начин. Сами одлучују шта ће и како ће и знају да ће увек бити по њиховом. Шта год да оваква „држава“ покуша да примени, неће дати резултат, јер ако такав „навијач“ зна да неће добити пријаву, да неће бити процесуиран, онда...!?

Немушто звуче изјаве Комесара за безбедност Фудбалског савеза Србије „...да се на проблем са хулиганима у нашој земљи надовезао организован криминал; а организатори спортских догађаја су добили посао који би требало да обавља полиција“... Очигледно, данас у Србији навијачи „владају трибинама, стадионима и клубовима“. Није непознаница, ни једну одлуку клуб не може да донесе без њих. Нико неће да се супротстави навијачима. Клубови и Савез „не управљају утакмицама“ које организују. Нема контроле над навијачким групама. Наводно, сви знају шта је потребно, али (навикли смо, ваљда?) хоћемо да то уради неко други.

Један од закључака недавне тематске конференције о безбедности на утакмицама, коју је организовао ОЕБС, у Београду, јесте да „...главни проблем је на брзину донесени Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама, пошто је тим законом све пребачено на организатора, а он није припремљен и обучен да прихвати ту улогу. Код нас постоји визија да је редар ратник који треба да се бије са навијачима, а није тако. Наш закон није пратио реално стање, и тешко је сада очекивати одређен квалитет.“ (Не допада ми се ова цитирана реторика!)

Чему онда помињања „сладуњавих“ акција популаризације спорта, као „спортом даље од улице“, „не спорт из фотеље“, „изађимо породично на стадион“, „спортом против дроге“, „...против насиља“... Кад, с друге стране, све пошасти против спорта нескривено и безглаво се надвијају. Значи, неко ради „упоредо“ и одма ствара „хулиганске контраиндикације“... Бескрупулозно, рушилачки, убилачки... против суштине и смисла спорта и друштва, против сржи породице, против бити појединца, против васпитања најмлађих, против...

Проказани (не)навијачи окупљају се по „интересним групама“... Једни ради туче, други ради дивљања уз бакље и ватромете, трећи ради дроге, четврти ради испољавања свеколике агресије, пети..., шести...?!Које су то „мрачне снаге“? Који су то „прљави послови“? Какве су то „армије хулигана за прљаве акције“...?

 „Сурфујмо“ мало у фудбалску прошлост! Пре више од четири деценије принудно је одиграна првенствена фудбалска утакмица иза „забрављених врата“ стадиона, јер је био проглашен општи „карантин“ због смртоносне епидемије – „вариола вера“. Неверица – фудбал пред празним трибинама! Фудбал само пред фудбалским спектаторијумом (ТВ гледаоцима)! Љубитељи фудбала памте ту утакмицу на „празном“ Стадиону ЈНА (играли су Партизан и Војводина). Колико памћење досеже, тада ни једна утакмице у дугом низу година није играна без присуства гледалаца. А данас је супротно! (Казне и суспензије, због хулигана!)

Лично, памтим тај дан, имам незабораван спортски разлог, јер за свој аматерски клуб „Славију“ постигао сам прелеп гол, управо против комбинованог тима Партизана, на помоћном терену, током „спаринг“ тренинг игре. Тада је тренер „црно-белих“ био Велибор Васке Васовић, легенда Партизана, Црвене звезде, Ајакса и репрезентације Југославије. Остао је Васке упамћен и по оном чувеном водећем голу мадридском Реалу, постигнутом главом, у финалу Купа шампиона Европе, 1966, одиграном у Бриселу. И по витешком потезу у наставку утакмице када на више од тридесет метара од свог гола није желео да неспортски саплитањем заустави противника који је изненада избио испред Партизановог „шеснаестерца“ и одма у наставку тог напада постигао одлучујући гол за победу Шпанаца. И никад му није било од његових навијача заиста замерено. Нити је незаборавни Васке икад испољио кајање.

...Тог дана, врата омиљеног Партизана била су ми на тренутак „отворена“: Васке ме је позвао да окушам срећу у „црно-белом“ дресу, обављен је био и разговор с мојим тренером и мојим оцем; као осамнаестогодишњак који се већ определио за студије – захвалио сам се Васкету. (Одбио сам!) Памтим тај дан, тај разговор, ту одлуку, и касније честе бесане ноћи... Но, никад се нисам покајао. Био је то –  мој избор: ићи извеснијим путем...!

Данас, нажалост, Васке више није међу нама, преминуо је превремено... Данас, Брисел највише се помиње по политичким скуповима разних одлука. Фер-плеј и витештво у спортском надметању, као и у животу, постали су „мислене именице“. Трибине на стадионима данас су готово „празне“, нема гледалаца. Владају неки други системи вредности. Кад млади фудбалери мало боље одиграју неколико утакмица, већ их одводе менаџери „напоље“. У млађим категоријама, највернија публика су им родитељи који, довијајући се, једва чекају да њихови дечаци заиграју негде у Европи, за новац...

Навијаче, данас, до стадиона доводе кордони жандармерије, у „фалангама“. За време утакмица жандарми у пуној опреми налазе се на атлетској стази, између терена и трибина... Или на трибинама између ратоборних  и зараћених навијача. Такозвани или самозвани навијачи уопште не презају од најразноразнијих бруталности, агресивности, фрустрираности... Свакодневно слушамо вести о „бакљадама“, повредама и смртним случајевима од хулигана – и пре, и на, и после утакмица...

Кад се „прави“ љубитељи фудбалске игре, и спорта уопште, нађу на „пићенцету“ или омиљеној врсти кафе..., шта мислите(?) о чему причају? Присећају се спортских догађаја од пре више деценија. Нема везе којих спортова: кошарке, ватерпола, рукомета, атлетике, гимнастике, скијања, пливања... А они знатно млађи не знају за „право навијање“, јер никад и нису имали прилике да то доживе. Питање је, да ли, ако уопште познају и поштују праве системе вредности, схватају докле су злокобно „забасали“?

Смисао, смисао, смисао...(!?) одигравања таквих утакмица? Смисао бављења спортом? Смисао улагања у развој спорта? Смисао изградње луксузних спортских објеката? Смисао улагања у креирање и развој спортске опреме?(...) Поменимо само, спортска опрема: уз идеју (технологија) и енергетику (нафта, гас...), једна је од три најпрофитабилније делатности на свету! Смисао, смисао, смисао...?

Како држава може да решава било шта у свом делокругу, ако не може да „пресече“ (и) хулиганство... Још горе, држава не може да заустави ни пљување фудбалера по травнатом терену. Владе целог света не могу обично пљување да спрече. (Или то и није обично пљување!?) Држава није у стању ни да сузбије појаву масовног пљувања по улицама и тротоарима. Нити неконтролисаног бацања пикаваца... О ђубрету или смећу да и не говоримо... Нисам уз хулиганство случајно поменуо пљување, пикавце, ђубре, смеће... Наравно да неспособни „плагијатори“ нису у стању да ураде много шта. Неспособни су неспособни.

У сваком ТВ кадру, и свуда око нас, само пљување, баш право пљување. Чим престану да трче, фудбалери на терену пљују, у траву. Млади људи чим застану прво пљуну. Пљују и старији, и то „тубер-шлајмове“... А онда, где год погледаш, пљују, сви пљују, на тротоарима, на улицама, на трговима, на степеништима, на аутобуским стајалиштима, на дечијим игралиштима, у улазима, у лифтовима, кроз прозоре... Идеш пешке и пазиш да те неко не запљуне. Возиш аутомобил и чуваш се „летећег шлајма“ или „слинца из носа“... Зар нису сви они „скривени“ хулигани?! (Није параноја!)

Можда је требало да најпре упозорим оне са „слабијим стомаком“ на овакво (не)примерено изражавање. Извињавам се! Али, као истинском љубитељу спорта и човеку који је преобзиран (не пљујем никад...) и који изнад свега поштује(м) себе, па и друге... Не кријем огорчење! Ма, о чему ми причамо, да ли још увек о – хулиганима?! О њима ни једна прича не може да буде одмерена и примерена. Једноставно, хулигани су зло, у њима се скрива све оно најгоре... И тачка(.)! Или, три тачке(...)?!

*  *  *

Ових дана, напустио нас је превремено још један ветеран из генерације чувених „Партизанових беба“ – Благоје Пауновић, фудбалер који је својом игром, понашањем борбеношћу и пожртвовањем привлачио хиљаде љубитеља фудбала да дођу на стадион. Узор млађим фудбалерима. Због фудбалске легенде „Пауна“, и њему сличних, ондашњи клинци су с поштовањем хрлили на стадион и навијали за фудбал... Тада није било бакљи, димних кутија, угрожавања, туча, „навијачких криминалних група“... Постојали су само истински навијачи на препуним трибинама и „чаробна“ фудбалска игра на травнатом терену... Ипак, вредно је бар – помена!