ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (15. део)

Знам да ја, један, када говорим о овој теми (нисам рекао „на ову тему“!), правим већу „буку“ него хиљаде других који ћуте. („Десет људи који говоре праве већу буку од десет хиљада људи који ћуте.“ – рекао је Наполеон)... Свестан сам тога. Не само зато што „говорим како пишем“ (ваљда сте већ уочили приближност књижевном језику), већ највећма јер и говорим и пишем и борим се против непрекидног урушавања нашег матерњег језика. Посебно (раз)говорног језика свакодневице. Знам добро и зашто!?

Многи површно преваљују преко језика истините тврдње у стилу: језик је жива ствар, подложан променама, развоју, допуњавању, ширењу... Тачно! Али веома често чине то недовољно промишљено чак олако. А још чешће у недостатку ваљаних аргумената за сопствену површност. Само бих упозорио на најважније: не може се то радити на улици! Зна се место и начин верификације (можда је боље рећи „прихватања и озваничења“!) новог у језику. Поготово када је реч о матерњем језику.

Узмимо, на пример, Ранко Бугарски, зналац језика, за матерњи језик каже: „...од кога год наслеђен или преузет, матерњи језик није нужно јединствен и заувек дата категорија, него умножавању подложна, динамична и променљива вредност...“. Он мисли и на милионе људи широм света, као што је то масовно у неким деловима Индије, који имају по два матерња језика, изузетно и три, најчешће и незнајући који је од њих онај „прави“. Да ли је код вишејезичких истински матерњи језик „онај на којем се мисли или сања, или онај који остаје очуван код поремећаја или делимичног губитка језичке способности услед болести“... (Мало теорије!)

Однос између језика и мишљења, као и језика и снова, исувише је сложен, и у много чему још увек неиспитан, за олака једноставна поистовећивања... (Не бих више ово да ширим.) Зато често имам потребу да тврдим да није неком могуће развијати или уопште имати и изразити јасно своје мишљење (размишљање) ако му је језик „инвалидан“. Тешко је и замислити како неко моше организовано да мисли ако му је говорни језик урушен, ако је у „фронцлама“. Тужно! Док, о језику у сновима оставио бих вам на машту, мада уз напомену да је и то поређење веома занимљиво (нисао рекао „интересантно“!) и битно.

Ако још мало „послушамо“ лингвисту Бугарског, научићемо да „један језик може се усвајати као матерњи у најранијем животном добу, али после бити у тој улози замењен неким другим услед промене околине, па чак и неким трећим, и то још уз могућност повратка првобитној средини и претходном матерњем језику који се сада опет учвршћује“... (Могао сам поменути и нешто од признатог лингвисте Ивана Клајна, али тренутно ми се теоретичар језика Бугарски више „уклапа“.)

Овако флексибилно (боље би било рећи „лако прихватљиво или уопштено“!) сагледан, појам матерњег језика заправо се може  разложити у неколико компоненти и дефинисати по пореклу, односно редоследу усвајања (први научени језик), степену знања (језик који се најбоље зна), функцији (језик који се најчешће користи) или идентификацији (језик који неко сам прихвата као свој матерњи, или му га други у том својству приписују)... Овде ћемо застати, уствари – стати! Вероватно постоји оправдан разлог зашто сам издвојио и приредио ових неколико реченица. Ако ништа друго, ослонио сам се на интуицију, јер може вам користити – и те како! А и мало теорије о језику никад није на одмет!

Навео сам неке тврдње Бугарског, више да вас додатно уверим да моје блоговање о разговорном језику свакодневице није испразно, и да се, осим (нисам у овом случају рекао „поред“!) новинарског искуства, ослањам и на одговарајућу литературу учених људи. У сваком случају, свима би требало да буде најважније да се: „...матерњи језик не може не знати!“ Можемо објаснити, и себи и другима, да све чешће избегавање помињања појма „матерњи језик“ долази и одатле што због многих нејасноћа, недоумица и могућих забуна, данас се у науци о проблемима вишејезичности и сам термин „матерњи језик“ најчешће избегава. Уместо тога радије се говори о првом односно другом језику, зависно од степена знања или обиму употребе, а не мисли се на редослед усвајања...

*

Од овог пасуса, у наставку овог текста, немојте више обраћати пажњу на садржај, већ на подвучено и „заграђено“ (...), јер ово ће бити само рекапитулација (боље би било рећи „сажето корисно понављање“!) досадашњег писанија о овој теми, у поједностављеном смисленом контексту, да бисте још боље докучили смисао (мојих) предлога за „побољшање“ или „поправку“ разговорног језика свакодневице. Наравно, и даље ја предлажем, а све остало је искључиво ствар вашег избора! Ако се макар мало „удубите“, овде ћете највише разумети суштину одступања од правописа на које сам вам све време указивао.

Осим (нисам овде рекао „поред“!) ових тема о разговорном језику наше свакодневице, имам и многе друге свере (нисам рекао „сфере“!) које ме занимају (нисам рекао „интересују“!) или ме веома (нисам рекао „јако“!) привлаче, а много (нисам рекао „пуно“ или „пуууно“!) сам захвалан када сазнам нешто ново...

На полицама и витринама за књиге, у мојој радној соби, поред (нисам овде рекао „осим“!) разноврсних речника, лексикона, граматика и правописа..., уредно су сложене и корисне публикације (књиге) познатих и признатих зналаца српског језика, лингвиста, теоретичара језика... А осим (нисам овде рекао „поред“!) стручних тема из области језика има и садржаја из скоро свих књижевних жанрова (може се рећи и „врста“!)...

Сваки „одвојен“ динар или евро (нисам рекао „еуро“!) прво бих усмеравао за набавку корисних књига. Из тога произлази (нисам рекао „произИлази“!) да је мој однос према писаној речи веома (нисам рекао „јако“!) одмерен и нијансиран. Није онда необично што неговање говорне културе долази до израза (нисам рекао „изражаја“!) у мојем начину блоговања. Онда је и природно што када ме понекад похвалите изражај (нисам рекао „израз“!) мојег лица исијава задовољство.

Кад је реч (нисам рекао „што се тиче...“!) о броју наставака ове теме, која се односи на (нисам рекао „је везана за...“!) разговорни језик свакодневице, мислим (нисам рекао „ја мислим“!) да ће у досадашњем ритму трајати до 17. наставка, а следећи (нисам рекао „наредни“!) делови појављиваће се на блогу ОсвемуПодЛупом – повремено.

Кад су у питању (нисам рекао „кад се ради о...“!) одговарајући (нисам рекао „адекватни“!) начин и стил писања текстова (нашкије ми звучи од „постова“!), покушавао сам у оквиру (нисам рекао „у склопу“!) ове теме да прикажем (нисам рекао „презентујем“!) нетипичан писан (нисам рекао „писмен“!) облик казивања. Сви моји написи (нисам рекао „наТписи“!) били су покушаји приказивања (нисам рекао „демонстрирања“!), по мојем мишљењу (нисам рекао „по мени“!), просто (ово одма и заувек избаците из вокабулара!), дакле (и ово заувек избаците!), да кажем (ух, кад ово чујем сместа „добијем осписе“; тренутно најодвратнија поштапалица!)...

Идемо даље, још мало, да сад поменемо правилно и „у склопу“ (нећу сад рећи „у оквиру“!) јер кад се нешто помиње у склопу – машине, топа, трактора, дизалице, лифта..., онда никако не можемо рећи „у оквиру“, пошто кад кажемо „у оквиру“ искључиво мислимо на – план, идеју, програм, акцију, пропис, путовање...

Ако себе сматрате језичким зналцем, онда ни у сну не смете говорити „на овим просторима“(!), већ „на овом простору“, а на то је највише јавно указивао последњих пар година свог живота Момо Капор, и с гнушањем би свакога исправљао, поготово ако би се то односило на простор СФР Југославије (нисам рекао „бивше СФРЈ“! – плеоназам). Значи, не каже се „простори бивше СФРЈ“, јећ једноставно (нисам рекао „просто“!) – „простор СФРЈ“.

Посебна „игранка“ јесте и када употребљавамо „појачаваче“ (нисам рекао „појачиваче“! – уз техничке уређаје), на пример: „ужасно лепо“, „страшно добро“, „стравично добар провод“, „страва текст“... Ако већ желимо да „појачамо“ неки позитиван придев, онда никада не треба то чинити са „негативним појачавачем“ – ужасно, страшно, стравично, страва..., већ искључиво са „позитивним“ – веома лепо, врло добро, много пријатно, одличан текст...

Такође, ако од некога (нисам рекао „од стране некога“!) добијете примедбу, било какву; или ако од добронамерне (нисам рекао „од стране добронамерне...“!) особе, заслужите комплимент, никада не реците „захваљујем СЕ“, већ ЗАХВАЉУЈЕМ, ХВАЛА, ВЕЛИКО ХВАЛА... Једино ако желите да искажете приврженост „ружичастом правопису естраде“, онда из све снаге лупетајте – „пуно хвала“, „хвала пуно“, пуууууно хвала“...

На многим речима и фразама „паметњаковићи“ падају када је реч о разговорном језику свакодневице. Можеш веома (нисам рекао „јако“!) лако да их „провалиш“... На пример, „заживео је нови закон“ (почела је примена у пракси новог закона), „нови кадрови у предузећу“ (нови кадар у предузећу, јер „кадар“ нема множину када је људски ресурс у питању; док у филмовима може и множина када говоримо о снимљеним кадровима), „прилика није баш најидеалнија“ (не може тако, јер „идеално“ нема степене поређења – нема идеалније и најидеалније – или јесте идеално или није!), „са свих углова“ (из свих углова), „концентрисати се“ (мисаоно – концентрисати се на нешто, концентрисан на казан пун хране, гладан је!), „сконцентрисати се“ (просторно – сконцентрисати се на простору, сконцентрисани око казана), „аудиторијум“ (већ смо рекли када је аудиторијум а када спектаторијум), „јако брзо – јако полако“ ( зашто ЈАКО? – много брзо – веома полако...)...

*

Рекох, има још подоста тога о чему можемо „разговарати“... А зашто неке појмове понављам(?), па сматрам да је неопходно, јер треба навићи уши на правилније, јер су наше „уши (грло и нос)“ годинама под притиском естраДНОг, таблоиДНОг, накараДНОг... Уочавате, није ДНО у оквиру поменутих речи случајно написано великим словима. Назначено је јер – води ка „дну дна“! (Наставиће се)