ГОВОРИМ КАКО ПИШЕМ (16. део)

Живимо у време када би наше живљење могло бити дефинисано (и) као: „Доброта није снажна, зло је данас јаче!“... И „доброту“ и „зло“ требало би схватити – условно. И релативно(!?). Јер, многи више не знају довољно ни шта је „доброта“ нити шта је „зло“. Јер, окружује их живот у стилу: што горе то боље! Јер, систем вредности је критично поремећен... Знам, знам, само чекате тренутак када ће почети и помен о језику, на пример, урушавање нашег разговорног језика свакодневице, прилично опипљивог „лакмуса“ који најбоље казује о нивоу нарушености „алхемије нашег комуницирања“...

Док почињем да куцкам ове редове, иако се осећа „мирис зиме“, атмосферске (нисам рекао „атмосверске“!) прилике још су наклоњене љубитељима „мекшег“ времена. Атмосфера која окружује нашу планету, још (нисам рекао „још увек“!) успева да „скрива и задржава“ снежне пахуљице, бар над нашим „парчетом“ неба. Све те: тропосфера, стратосфера, мезосфера, термосфера..., и остале сфере, довољно су далеко или високо од обичног малог човека и његових одабраних и „докучивих“ свера (нисам овде рекао „сфера“!) занимања, обичаја и начина живљења, атмосвере (нисам ни овде рекао „атмосфере“!) у кућама или становима или на радним местима...

А свуда напољу, на улицама и трговима, дуж булевара, већ увелико почиње да „влада“ уобичајена празнична атмосвера (нисам рекао „атмосфера“!) на коју смо навикли у ово доба године. Увек када могу да бирам, уместо хладних спољашњих атмосФерских падавина и струјања, радије се опредељујем за пријатну унутрашњу атмосВеру галерија, библиотека, позоришта, биоскопа, кућних посета пријатељ(им)а...

Ако бисмо се, на пример, задесили на западној хемисФери „земљине лопте“ или на њеној источној хемисФери, зар би се у оквиру једне или друге, битно разликовали укуси и мириси кестена и какаа и кокоса и чаробна атмосВера у примереној гостинској соби у којој бисмо сви уживали – и одрасли пред дружење и деца пред спавање...?

Питам се и да ли ће блогери које редовно читам, а који блогују веома занимљиво у атмосВери својих цвећем украшених балкона или дрвених вајата, док су им атмосФерски услови то још дозвољавали, кад зазими и кад уђу у своје топле собе, уз пећи или камине, исто тако добро и надахнуто писати...? Или ће их више привлачити и одвлачити задимљена и заглушујућа атмосВера локалних кафана и кафића. Одговор на то питање, наравно, знам: блогописаће они и даље и добро и занимљиво и надахнуто, једино ће им садржаји мало више одисати дуванским димом... (Да ли због атмосВере или атмосФере...(?), даље ћете морати да бирате сами!)

Само ви пажљиво читајте, и не брините! У сваком реду текста постоји нешто поучно, јер написано је приближно исто како бих те речи и реченице изговарао; само овде ме нико не прекида а када с неким разговарам „уживо“ онда мисли различито лете, сударају се, одбијају, мешају, гуркају... С једне стране, неко говори спорије и опширно а, с друге, неко нема стрпљења да саслуша и реченице остају недовршене, збијене или „фронцлаве“... Нормално је то: „има нас разних“.

Заслужили сте мало шале, стварно, да се лагано нашалимо: како ћете сазнати које су вам рибе у акваријуму мушке, а које женске?... Једноставно, Сипајте им хране, па ако је поје-о, мушко је; ако је поје-ла, онда је женско... Хмм, шта је блогер хтео да каже? (Јасност!) Један од првих захтева доброг изражавања јесте – јасност, јер језик и служи да би се људи међусобно боље споразумевали. Да би порука била тачно пренесена, и тако схваћена, треба наћи одговарајуће, подесне речи које ће је прецизно изразити.  За то је потребно добро познавати значење речи и богат речник, како би се из више могућности многла изабрати права реч.

Није свеједно ни када је реч о редоследу речи: „даме бирају“ (даме су субјекти – оне бирају) или „бирају даме“ (значи да су даме „објекти“ – њих бирају)... А још сложенија је двосмисленост, на пример: „Волим те више од њега!“. Јер, опет, не зна се шта је блогер хтео да каже: да је воли више него њега, (што је, ваљда, и нормално), или да је воли више него он, тј. неки други (што је, ваљда, и хтео рећи, али није био јасан). Требало је рећи прецизно: Волим те више него он. Или: Волим те више него њега... Да се коначно зна ко кога и колико воли!

Ако сте већ помислили: Драгану изгледа баш удариле у главу оне његове „језичке бубе“, имам ја спреман одговор (али не бих да се „надвикујем“)... Само да знате: Нису то моје „језичке бубе“, већ то су нечије „језичке губе“! (И, нисам то ја измислио; не бих ја никад тако нешто рекао или одговорио. Не бих ја!)

„Ко има право и смелост да доњу границу свакодневног разговорног језика 'спушта' толико недопустиво ниско?!“ – Био се недавно један од гостујућих саговорника, иначе високообразован језикобрижник, учествујући у „озбиљној“ радијској емисији, силно (како сам рече) разбеснео (!?), док су у студију прилично напето примедбовали о теми нашег разговорног језика. Шта има даље да слушамо кад дотични за себе каже и сматра да се разбеснео (?!), а то значи уствари супротно: да је престао да буде бесан (раз...). Могао је он да каже и да се разљутио (?!), мислећи да каже како се „наљутио“, али џаба, јер „разљутити“ значи престати бити љут (раз...).

Мааа, где се год окренеш, и у ком правцу уши „наћуљиш“ чујеш разне „језичке губе“... На пример, на „телевизији с националном фреквенцијом“, у јутарњем програму, гостује „уважена“ госпођа психијатар и (покушава да) говори о „празничној депресији“ (чујте и почујте „тог неког експерта“!): „...та нека, празнична депресија, да кажемо, једна депресија везана за долазеће празнике, није само тамо нека депресија, да кажем, депресивних, већ и оних неких једних који их окружују, и који ту неку депресију или им и изазивају или са њима деле... Просто, да кажем, ја као неки психијатар, напросто могу просто да објасним, као неку појаву која се, просто, као једна појава, практично дешава тамо негде уочи самих празника, јер једна претпразнична напетост, изазива неке реакције код једних људи, који неке нагомилане фрустрације током једне целе године, просто, да кажем, по мени, покушавају тамо негде да решавају неком непромишљеном куповином, или просто речено, решење најлакше налазе у једној простој , често некој непотребној, куповини, да кажем, просто, у једном бежању од неке стварности, коју како да кажем, напросто нису у стању тамо неке рационалне способности неког одлучивања...“

Питам се, и питам: Ко је сада и овде луд? И, ништа више! А водитељка, боље да је и не помињем нити да „описујем“  њен непримерен (најблаже речено!) (раз)говорни потенцијал (боље је рећи „разговорне могућности“!)... Добро нагађате, не бих ово да ширим због „тамо неких са једним нешто слабијим, да кажем, стомаком“... Ма јок(!), већ због њеног недопустиво лошег „разговорног“ језика, „обогаћеног“ несувислим поштапалицама, „слизавањем“ са вокабуларом небулозне гошће психијатра „експерта за празничну депресију“... (Не разликујем много такве „појаве“, по штетност за наше ментално здравље, од осиромашеног уранијума...!) Дует за „медијску рециклажу“, како не би убудуће „поганиле“ ионако урушен језик на електронским медијима. Баш, „губаво“!

Кад се већ – лепо или губаво – „шалимо“, може још мало, нешто као „шаљиво упозорење“, аха, за крај: Један мој другар, језикозналац, своју жену кад год би направила језичку грешку, упућивао је на Правопис, страница та и та... Кад га је она једног дана напустила, на столу му је оставила цедуљицу. „Ручак ти је у Кувару, на страници 117!“ ... Гууулп...!  (Наставиће се)