Странице

среда, 19. март 2014.

ПРВИХ ПЕДЕСЕТ ДАНА


Да се ми „обични“ лепо манемо велике политике, великих обећања и неиспуњења, великих „пројеката“ и инвестиција, режираних хапшења... Ово је земља Србија, у њој се „више не може“ него што се „мисли да се може“. Додуше, изгледа многи политичари умеју, веома вешто, само да се „докопају“ власти, али ту им престаје свако даље умеће. Једноставно, много извесније умеју да „умиру у лепотама владања“... „Стотину дана“ у Скупштини Републике Србије, за новостаре или старонове, баш је мислена именица; готово да до те округле бројке једва да ко може нормално (и) „добацити“. Сви заједно, када се васпоставе, од новог Првог министра, преко потпредседника, министара, посланика, посленика...
И...?! Шта...? Шта бих ја хтео..., да кажем? Ево, ја бих овако: поједноставио, примерио, одмерио... Маа, не могу (не иде!) да вас „фолирам“, да је ово само почетак мојег новог сна (сан*ружан*леп), кад није. Али, умало да стварно заспим. Није ме мрзило да устанем из кревета, одем до радног стола, „пипнем“ тастатуру лап-топа који се још није „успавао“ и кликнем на нови „празан“ блог лист. А, лап-топ ми је подешен да се „успава“ у приближно исто време када и ја. Овога пута, нешто сам се нећкао и оћкао... Отворено!

Да одредимо, ми, десет најједноставнијих задатака из наше свакодневице, да их предочимо новом саставу Владе, да их сви у Влади схвате најозбиљније, и учине све што је у „њиховој моћи“, „не бирајући средства“, и покажу да заиста вреде нечему, да те задатке изврше у потпуности. А, ако „нова власт“ није у стању да реши (ни) те најједноставније задатке, нека се одмах повуку и препусте места способнијима, одлучнијима и озбиљнијима. Кад већ толико сматрају да су „посебни“, нека се најпре покажу решавањем проблема свакодневице. Неће им бити потребни „шарени“ кредити, „једнобојни“ инвеститори, „невидљиве“ инвестиције, „модификовани“ иностранци, „прокужени“ тајкуни, „гузмани“, „ештонке“...
Нека раде „парламентарци“ шта год хоће, ионако сви раде све шта стигну. Нека се организују према задацима а не према „ресорима“, јер ионако се међусобно преплићу... Нека упорно, истрајно и (дуго)трајно реше ових опипљивих десет задатака, нека им то буде врста приступнице „поверења и воље“, једноставно, да видимо колико су приљежни... Колико дана?! Дајмо им целих првих ПЕДЕСЕТ ДАНА, чим почне „одбројавање“; мада, то су „задаци“ за које ће свако рећи да би „да је на власти, могао да их реши за један дан“. Педесет дана, као наш гест добре воље. Али, да их реше – трајно. Са регулативама.
Најзад, ево предлога тих ДЕСЕТ „чувених“ ЗАДАТАКА свакодневице:
Први: Одвикавање пушача од некултурног бацања неугашених пикаваца цигарета „зврцањем“ изван канти за смеће, на улицу и тротоар, где год се затекну...
Други: Преваспитати имаоце мобилних телефона од (не)правилне употребе – разговор у току вожње аутомобила, прегласно причање у јавном превозу, предугачки испразни и несувисли разговори...
Трећи: Општа акција обучавања пешака: како се опрезно прелази улица, без обзира на саобраћајну сигнализацију, истовременим читањем СМС порука, мајка с бебом у колицима, све могуће ситуације...
Четврти: Одвикнути све људе од бар једне „поштапалице“ – овааај, значи, ништа, просто, мислим, брате, хајде да кажемо, како се зове, разумеш, ааАаааа...
Пети: Преиспитати граматичку и правописну исправност назива (и табле и фирме и натписи) свих институција (нпр, требало би ДЕЧИЈА КЛИНИКА, МИНИСТАРСТВО ЗА ОДБРАНУ, Одељење...); удружења и службе (у називу, уместо „за сарадњу“, треба „за односе“ – сарадња значи издаја, једносмерно, колаборационизам); емисија и рубрика (нпр, погрешно је: Културни дневник, Временска прогноза...); партија и странака...
Шести: Подесити (утишати!) изненадну бучност реклама на ТВ, и ограничити гласноћу смејања водитељки, ради заштите менталног склопа спектаторијума (ТВ гледаоци)...
Седми: Побољшати елементарно знање језика: „захваљујем се“ (треба: захваљујем, без СЕ – јер тада значи супрутно); „везано за“ (кер се веже за бандеру, а треба: с тим у вези или односи се на); „пуно хвала“ (треба: велико хвала, много хвала, хвала... – јер пуна је шака, капа, шерпа...)...
Осми: Онемогућити улазак болесних, повређених (отворене ране), хигијенски неуредних и уопште просјака у возила градског превоза...
Девети: Одвикнути целокупно становништво од поздрава „ЋАО“, „ћаооо“, „ћааао“..., које се сматра претераним „ћаокањем“, а у време „императорске ере“ означавало је понизност онога који ту реч изговара („Ваш сам понизни!“), уместо поздрава, на српском језику: „Здраво“.
Десети: Организовати повремену једнодневну примерену добровољну радну акцију у сваком насељеном месту (рад, помоћ, екологија, програм...), која ће остати трајна, као допринос култури живљења...
Могући су и други разноврсни једноставни задаци из наше свакодневице. Ових десет задатака само су пример, више реда величине ради. Важније је, ако смо се довољно добро разумели... Не знам којим поздравом бих се у овом тренутку опростио од вас, јер не знам када ћете блог пост (про)читати. Желим да мој поздрав вама буде примерен том тренутку читања. Да ваше време буде и време моје. Сада, док ово пишем, већ је увелико – после поноћи... Онда: Здраво! Пријатно! Живели!

 

2 коментара:

  1. Ja bih zamolila malo više osmeha i ljubaznosti u komunikaciji sa nepoznatim ljudima. Ne košta...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. "...да сам власт": једна од мера била би (и) да свима поделим огледалца - смехометре - да виде какви су, кад су: намргођени, нарогушени, надрндани, мрзовољни... А са друге стране, увећано, истовремено, супротно! Еа, па да видимо?! Мхммм.

      Избриши