ШТО СЕ ТИЧЕ ... КАДА СЕ РАДИ

Недавно, у новобеоградској „Хали спортова“, турнир у „малом фудбалу“. Трибине нису биле баш попуњене, али могло се лепо проводити време, уз неки освежавајући напитак и сендвич понет од куће. Некад се „мали фудбал“ прилично играо по новобеоградским насељима и блоковима. Данас су клинци углавном заваљени у сопственој зони комфора, уз своје андроиде, рачунаре, таблете, игрице… Ма, ко им је крив?

Ређају се утакмице, занимљиви фудбалски тимови, солидна фудбалска игра... Ту је и ТВ-екипа, да документује дешавања, па нешто да пусте „on air“ a nešto „одложено“ или већ... А где је ТВ-екипа, наравно, ту су и репортери – спортски коментатори, и добра прилика да се и млађи по репортерском стажу обучавају, да им се да већа „минутажа“. Мада, данашњи млади коментатори не хају за поступност, учење, школу новинарства, личну надградњу..., већ би одма да „зачешљају шишкице“, „набаце фризурице“ и „(за)млате“ микрофоном, уз доста „неодређен“ акценат који највише подсећа на естрани. Ко би још да се бакће граматиком, правописом, дикцијом, интонацијом, прецизношћу изражавања, правовременим и одмереним коментаром, осећајем за тишину... Но, озбиљнија је то прича, за дуже и детаљније написе.
Уосталом, репортерска импровизована кабина је била удаљена свега неколико метара од трибина. Ко је хтео да „прислушкује“– могао је.

Старији колега коментатор је у једном тренутку напустио кабину, ваљда „поради себе“, а док су се играчи  полако загревали млађани коментатор се докопао микрофона и слушалица, па везе ли везе…  (Видећете, колико без везе…!) Довољно гласно да не мораш више да прислушкујеш, већ све јасно чујеш.

Говори Он (љуби га мајка...): „ШТО СЕ ТИЧЕ утакмице састаће се екипе“… „КАД СЕ РАДИ о судијама, судиће судија из Београдског фудбалског савеза“… „ШТО СЕ ТИЧЕ важности утакмице, игра се за улазак у полуфинале“… „КАД СЕ РАДИ о противницима, добро се познају јер су се више пута већ састајали“… „КАД СЕ РАДИ о међусобним дуелима, резултати су подједнаки, екипе су изједначене“… „ШТО СЕ ТИЧЕ гледалаца, трибине су све попуњеније“… „ШТО СЕ ТИЧЕ награде за прво место, није занемарљива – и пехар и паре“… „КАД СЕ РАДИ о спонзорима“… „ШТО СЕ ТИЧЕ овога“… „ШТО СЕ ТИЧЕ онога“… „КАД СЕ РАДИ...“ (Заправо: ради се само о нечијој глави!) …  И није то све, али...

Е, сад је већ доста! Шта скривих, да стално ка мени јури тај језички „цунами“, препун језичких „фронцли“… Као проклети дим цигарете, неувиђајног пушача, који увек иде баш у правцу непушачевих – очију и носа! Боље би пријао неки удаљенији а још непопуњен део трибина. Довољно далеко, изван домашаја младог господина „коментатора“ – Иритантног! Докле више да узмичемо пред „таквима“? Не могу да верујем!!! Не могу да верујем (…два пута!). Где је (од кога, како, зашто...?) успео да „научи“ да говори баш онако како ни у најружнијим сновима – не би требало „говорити“! Тако се све ређе говори и на пијацама, на бувљацима, у најзабитијим забитима… Осим, наравно, када се неко докопа ТВ-екрана! Код куће бар имамо на даљинцу оно чаробно дугменце „муте“.

А, уопште није тешко... Правилно је (или бар: правилније!) рећи: „КАДА ЈЕ РЕЧ о нечему или некоме…“, или „КАДА ЈЕ нешто У ПИТАЊУ…“,  само зависи од контекста: КАДА ЈЕ о нечему РЕЧ  или  КАДА ЈЕ нешто У ПИТАЊУ… (?!)

Намеће се питање: шта је у тим младим људима…, и њиховим наопаким ћудима...? Мада, данас се те фразе могу најчешће чути у свакодневном говору и, заиста, много је велики проценат оних који их користе, и започињу скоро сваку своју реченицу са ШТО СЕ ТИЧЕ ... КАДА СЕ РАДИ, невероватно(!), а тек на „телевизији“!? Лектори донекле и „држе под контролом“ радијске медије усмерене ка АУДИТОРИЈУМУ (за слушаоце програма; audio = звук), ту их још (и) има; али, на оне усмерене ка СПЕКТАТОРИЈУМУ (ТВ гледаоци – и чују и виде; spectar = екран), лектора као да је све мање, или их (и) нема, а естрадни начин превладава. Охох, значење речи „аудиторијум“ и „спектаторијум“ мислена је именица, да будем благ – многих, и ученијих!

Ал’ откуд то, у толикој мери, у речнику данашњих новинара, јер ШТО СЕ њих самих ТИЧЕ они као да нимало нису свесни да се ту највише РАДИ о њиховој ГЛАВИ (то је примерен контекст за последњу поменуту фразу).

И, питање над „питањима“, баш на почетку нове школске године: Докле више (на почетку скоро сваке реченице) ШТО СЕ ТИЧЕ... и КАДА СЕ РАДИ...?!

Или, можда, остајемо у зони (не)схватања и испразног одговора: То је ствар личног ИЗБОРА.