СИНДРОМ „ЛАВЉИ КАВЕЗ“

Нема синдром „лављи кавез“ онај који у лифту „само“ прегласно говори уз мобилни телефон и непрекидно нервозно неконтролисано „цупка“ с ноге на ногу.

Нема симптома поменутог „синдрома“ ни који чим се наслони на зид фасаде нечије успутне куће, па истовремено подигне једну ногу уназад и својим уобичајено прљавим ђоном патике бесомучно „шмиргла“ зид иза себе све до „основне боје“; небригајући колико се власник куће трудио око изгледа фасаде и колико га је то коштало.

Изгледа, да немају „синдром“ ни они који треба свакодневно да иду у основну или средњу школу, а боје се дужег боравка у „затвореном и ограђеном“ простору па „мало“ хистеришу.

Нема „синдром“ ни неко ко у својем стану „одврне“ омиљену му музику толико да с оне стране зида комшији подрхтавају „стаклићи“ и „порцуланци“ у витрини док он прстима обеју руку „клавира и бубња“ по свом намештају, где год стигне.

Наравно, нема „синдром лављег кавеза“ ни (не)спортски навијач који кад год и где оде на трибине било ког спортског стадиона или објекта, па буде „заграђен или ограђен“ металним решеткама или кордоном „оклопљених“ полицајаца.

Онда, нема „синдрома“ ни код оних који док се налазе са друштвом и причају, уместо одмереног и нормалног сношљивог смеха, (пре)гласно „рзају“ као коњи или „ричу“ као магарци. Смеју се на - све и свашта! Ови други су бројнији и неподношљивији!

Нема „синдром“ ни „рурално-урбани љак-се“ који док вози свој аутомобил по „високо“ насељеним (веле)градским улицама, између зграда и солитера, (и) „пусти“ заглушујућу музику најјаче што може, поготово док чека да се на семафору појави бар „жуто“.

Листа све горих и горих сличних примера који „нагињу“ ка синдрому „лављи кавез“ - бесконачна је!

*

Да не бисмо ширили причу у недоглед, хајде да видимо на који се начин о синдромима говори у стручној литератури. Синдром, етимолошки од грчке речи (грч. συνδρομή - успети заједно), (лат. syndroma), је у клиничкој медицини, психијатрији и клиничкој психологији, скуп међусобно повезаних симптома који чине једну кохерентну нозолошку целину.

У психологији личности и социјалној психологији, синдром означава склоп емпиријски и смисаоно повезаних црта личности које се јављају заједно у некој личности и образују одређену релативно чврсту структуру.

Синдром у медицини обично чини најмање три симптома, међусобно повезаних који се увек јављају заједно (тзв. клинички тријас симптома), али их може бити и више.

Ето, обрни окрени, синдром је низ од неколико симптома; и нисмо далеко од дефинисања потпуно новог синдрома – „лављи кавез“, зашто не? Иначе, у „речнику синдрома“ има их под скоро сваким словом, укупно на десетине. Начини на који су настајали и добијали имена даје нам за право да и ми покушамо да у тај речник „угурамо“ још један појам, макар и остао заувек у „кавезу“ овог блог поста.

*

Најзад, дођосмо и до самог синдрома „ЛАВЉИ КАВЕЗ“...

„Синдром“ је новијег датума, настао с почетком масовније употребе мобилних телефона, јер неки док „причају, причају, причају...“ , својим неконтролисаним покретима „обарају“ све око себе. Крећу се: напред-назад, лево-десно, цик-цак, кружно, унапред-уназад..., и како разговор одмиче све брже и брже, махниталије, пијаније, дрогираније, запенушаније...!

Галаму обично прати најразноразније непоновљиво гестикулирање, пренемагање, ходање тротоаром и асвалтом, средином коловоза, по белој линији, нехајући за саобраћај... Неке од њих ни најближи укућани не могу да „обуздају и укроте“ док на улици „бучно“ објашњавају небулозне ствари и делују пресмешно, преглупо, пренаглашено...

Занимљиво, али (!) чим се „до'вате“ мобилног „синдромаши лављег кавеза“ помахнитају, подивљају, подилајишу..., и чим заврше разговор , одложе мобилни, утихну, врате се у „нормалу“... Иначе, наизглед, мирни тихи нормални – људи. Наизглед!

*

Аууууу..., пролете ми испред носа десетогодишњак на „луксузном“ тротинету, једном руком држи ручицу управљача, у другој му мобилни прислоњен уз уво, „весла“ ногом најбрже што може... Час разговара а час пребацује на „слушке“, насмејан, безбрижан, нехајан... Полунагнутог тела у леву страну, полукружно пролеће кроз прилично прометну раскрсницу, једва погледајући испред себе. Овога пута је прошао без... Не смем ни да изговорим реченицу до краја. Сигурно је опонашао некога из породице!

- Шта је синдром „ЛАВЉИ КАВЕЗ“ према овоме? – помислих. – И, шта нас тек чека?