КАКО ФУДБАЛЕРИ „ПРИЧАЈУ“

Случајан сусрет на Ортопедској клиници, на београдској Бањици, са малишаном Вељком, инспирисао је објављивање овог ванредног блог-поста, као знак подршке. Талентовани Вељко учи вештине фудбалске игре у Академији фудбала једног београдског клуба, а највише воли да игра у нападу. Воли и школу. Сазнање да ће због једне доста честе и уобичајене фудбалске повреде стопала и он неко време носити „гипсану чизму“, намах га је растужило, ројило му се у глави чега свега сада нема: школа, другари, тренинзи, излазак из куће, игра напољу... Иако му сви говоре: „Стрпљење, Вељко... Стрпљење... Стрпљен, спашен...!“, разведрио му се мало осмех тек када је слушао речи да ће сада „патроле“ другара из школе долазити код њега кући, обавештавати га о дешавањима и догађањима; другари из клуба долазити да му пренесу шта се ради на тренинзима и како је протекла утакмица; друштво из краја уместо „преко фејса“ боравиће поред њега сатима...

Почетак Вељкове фудбалске каријере и прва повреда, за живахног дечака уједно јесте и низ нових лекција: о животу, о здрављу, о другарству на делу, о пожртвовању родитеља, о стрпљењу, о томе како треба поступати у невољи, кад и како се поново вратити спорту...

Подршка и мало пажње, онако успут, ситница, и једна занимљива фудбалска прича, за Вељка, али и за све оне који ће с Вељком причу поделити, уз њу наставити своје фудбалске и остале снове... Срећне вам ране „гипсани“ јунаци! И, што даље од „улице“, какогод то разуме(ва)ли!?

Овај блог ће бити довршен тек када стигну информације о Вељковом повратку на фудбалски терен, зато, чујемо се надаље у КОМЕНТАРИМА, „испод“ блога! (Макар и уз помоћ – старијих другара, маме и тате!) Блог је ваш!

*

Фудбалски тренинг... У смирај врелог летњег дана... Пре свега неколико часова, би(л)о је изнад 33 „степен(и) у хладу“... Травнати терен натопљен водом још јуче, па спарина само тако... Радо би човек потражио освежење у хладовини неког шумарка, али нема га нигде у близини. Још кад би набасао на дивље: малинице, купинице, јагодице..., сок... (Никако кока-колу!) Само бетон, асвалт, гвожђе и понеки пластични контејнер...

Тренер на кратко окупио своје талентоване „пулене“, кадете, тинејџере... Све су лепо увежбали технику, тактику, варијанте у нападу и одбрани, извођење прекида игре... Остало је још само да побољшају организацију игре на средини терена, изношење лопте, продоре по боковима, прескакање игре на средини терена... Има, баш, још много тога, али све је ново и занимљиво... Тренер им саопштава да ће данас посебно да им објасни „комуникацију на терену“, јер је приметио да су много „затворени“ у међусобним односима, и на терену али и изван терена...

Погубили се некако, каже, у кућној „зони комфора“, па само „раде“ мобилни и компјутери...

Млад и стручан тренер, па му је „свака на месту“, а тинејџери само гутају, не трепћу... Једва чекају да увежбавају, по методу: КАКО ФУДБАЛЕРИ „ПРИЧАЈУ“, на терену, док фудбалска игра траје, док се лопта непрекидно креће...

Овако..., објашњава тренер: играчи са „жутим маркерима“ да заузму своја места као што смо играли на прошлој утакмици. Није требало двапут да им каже... Остали, нека добро гледају, јер ће за пет минута бити замењене улоге... Креће лопта из неке произвољне „нулте тачке“ на терену... - „Тројка“ дода лопту „Четворци“ и пита га: Како си!?... „Четворка“ прима лопту и одговара: Хвала, добро сам!... и на „други додир“ додаје лопту „Шестици“ и пита га: А, како си ти!?... овај прихвата лопту и док је смирује одговара: Хвала, и ја сам добро!... Осталима то изгледа помало смешно, али настављају: „Седмица“ пита „Осмицу“: Како си урадио тест из Српског(!?), а овај мало отеже али кад му дође лопта брзо одговори: Одлично, а ти из Математике (!?)и враћа му лопту... „Седмица“ би најрадије да не одговори, али кад је примио лопту и само одмахнуо главом, зачу се тренерова пиштаљка, што је значило да лопта мора назад и то додавање да се понови... Док је „Седмица“ радио десет „казнених“ чучњева, тренер их све осмели да могу да постављају и „тежа“ питања... Тада кадетима „проради машта“ и кад почеше питања да „пљуште“, а лопта лети по терену једва да је стигну, а играчи претрчаше зачас свако по километар, и сви се слатко смеју, па „задиркују“ својим питањима, један другог, па „инсистирају“ (враћају му лопту) по неколико пута да „десетка“ призна: где је и с ким синоћ био (!?)... А његова девојка баш у публици... Окупило се на дестине „навијача“ да виде то „чудо од тренинга“, а лепотан (Ма, какав Торес!) све трчи на супротан део терена да му девојка не види црвенило на лицу... Али и Она се мало заруменила, мада, све јој некако драго!

И остали су једва дочекали да „уђу у игру“... Поделили су најпре терен на два дела, свако је играо на својој половини, уигравали се... Па једни против других на целом терену. Па, једва чекају „нулту тачку“ (тренутак када „освајају“ лопту) када и они могу да постављају питања, и намећу теме... Тренер је то називао „тренинг игром“ – КАДА ФУДБАЛЕРИ ПРИЧАЈУ! (Слично као „када свеци марширају“). Увек је знао да све назове правим именом... Много су дечаци научили од њега. „Проговорили“ су они спонтано на терену, уз игру фудбалском лоптом, и о многим другим „табу“ темама и „голицљивим“ питањима...! Поготово када тренер да знак да не морају да изговарају речи „гласно“, већ у мислима, а да после тренинга објашњавају и препричавају питања и одговоре, уз касније дружење... Игра је постала далеко организованија, победе чешће, а тек дружење...!

Прошло је од тада већ неколико година, сви су постали добри и успешни момци, спремни за одрастање... Тако, једнога дана: чека њихов бивши тренер да се упали зелено светло на семафору, у центру града, да лагано пређе улицу, лежерно обучен, у џинксу... Као и обично... Из дубоког размишљања и кознаког присећања пренуо га познати, мада мало измењени, глас једног од близанаца из тог кадетског тима: „Трееенееерууу...!

Искочише петорица момака из заустављеног аутомобила, на сред улице... Баш их брига за саобраћај, дуго нису били видели свог тренера... Загрљај у букету као када се прославља одлучујући погодак (Гооол!!!)... Направише, затим, неку врсту шпалира, с обе стране „пешачке зебре“, да тренер пређе улицу безбедно... Хтедоше још по неку да се размени, али...

За трен ускочише назад у своја кола и „откочише“ саобраћај! Дуго им је тренер махао! Оно што су били научили док су се „на фудбалу“ дружили, остаће им за цео живот!!!

Тренера је потпуно вратио у стварност спонтани аплауз присутних пролазника, и кратке утишане сирене најближих аутомобила... Нико им ништа није замерио... Напротив... Успео је тренер да задржи сузу у оку, само до угла оближњег великог парка!

Необична је та фудбалска игра: и када се утакмице и тренинзи заврше, она још дуго дуго траје...!