РЕДОВИ НАШИ НАСУШНИ

Подужи ред вијуга у пошти, али не толики као кад стигну пензије. Важно да ред није напољу, уз тротоар, на врућини, по киши, на ветру... Ипак, када уђеш, иако „клима“ ради, нешто ти смета. Наши људи, није да нису навикли на редове, једноставно, као да не умеју да им ред буде „лакши“ и подношљивији.

Унутра постављена плава уочљива трака што вијуга у простору пространог поштанског хола, на металним носачима висине баш погодне за „подбочињање“ рукама, усмерава куда би ред требало да се одвија - ка средини испред десетак шалтера, па који први буде слободан. Чак је на поду нацртана и жута „стартна“ линија. Једино што уместо једног по једног, у потиљак, могу по троје да се ухвате за руке и иду један поред другог, толико је „широка стаза“... Наизглед све јасно, али ипак враћамо се – „фактору човек“! Још ако има надохват и пулт за писање (читај: ослањање!), онда се многи у пролазу докопају својих пола метра дужног простора, надлакте се, стоје, дремају, само што не „попадају“..., а ред се онда додатно прекида и развлачи све више и више.

Баш то што је стаза широка оставља полу(не)свесним „контрашима“ да се крећу неоптимално (мислим на изглед реда!), увек ужом и „ближом“ страном, да као буду што ближи шалтеру. „Па шта!“, рекао би неко! Али, није баш тако: у једној кривини, када би се правилно кретали, „стало“ би још најмање пет особа, исто толико и у другој. Па, још пет у трећој кривини... То је најмање петнаест људи померено унапред. А, овако, двадесетак људи се тиска на улазу, закрчили пролаз, од гужве ни унутра нити напоље. Нема пролаза!

Младић с ознаком поштанског службеника (не могу да кажем радника, јер не ради ништа!) стоји, смешка се, све му некако нелагодно, снебива се. Уместо да приђе једној по једној кривини, означеној плавом траком, да замоли људе да „заломе“ што шири круг и одмах се ред помери за пет места. Па, на следећој кривини уради исто, значи има већ десетак места краћи ред на улазу и мању гужву. Па, и на трећој кривини, „помери“ ред за још пет места и одмах престане гужва на улазу, створи се ред у холу поште, сви буду равноправни, а никоме ни длака с главе не (за)фали... Послушао би га народ, сигурно! Не реагује тај службеничић на примедбе! Апатија, опуштеност која штети, немар, некултура живљења, нервоза, недисциплина, анархија, веома лоше навике које отежавају живот, стварају безвољност...

Кад покушаш на леп начин, више гестовима и личним примером, да „утичеш“, сви те гледају као да им гураш прст у око. Сматрају те „смором“, напетим и нервозним и саветују те да се не нервираш, јер то није добро за здравље. Значи све што не ваља је добро, једино оно што би могло да буде мало боље, е баш то не ваља...! Чудимо се што нам тешко иде у животу, што нас нико неће, што нас сви сматрају дивљацима, ванземаљцима, Балканцима, ... А не видимо сами себе, колико смо заостали, колико смо далеко од - лаког и лакшег... Колико смо запетљани. Колико смо зарозани. Колико на сваком кораку себи и другима отежавамо живот. Колико не умемо да будемо рационални. Колико нисмо оптимални. Колико смо некреативни на ситним стварима, у свакодневном животу... Каква нам је (таква нам је) - свакодневица!?

А да не помињем колико не умемо да користимо „силу замајца“ када нешто подижемо или померамо или додајемо... Када терет погрешно подижемо кичмом, а не ножним бутним мишићима, из чучња. Када превише галамимо уместо да нешто кажемо одмереним тоном. Када у јавном превозу разговарамо помоћу мобилног тако да и возача деконцентришемо, и када свако ношен својим мислима треба да слуша нечије небулозе...

Зар је толико тешко, бити - фин!!!

Али, зато, скоро сви иду улицом (и прелазе је!) носећи у једној руци запаљену цигарету, отресајући пепео и бацајући неугашени пикавац где стигну..., а у другој мобилни телефон куцајући поруке, шта већ...(!) чак и на температури од 38 или 40 степени. Видех и једну даму за воланом аутомобила како то чини у току вожње: пуши и куцка, па једва да „пипне“ прстима (врео) волан?! Ружна, баш ружна – нека јава! Али, ства(аа)рно...!