СРЦЕ ИЗ ЛУБЕНИЦЕ

Расхлађена лубеница увек прија, поготово на летњој вреви, и дању и ноћу... Црвена и слатка и сочна. И мала и велика. Памтимо је од детињства, наравно они који је воле. А, мало их је који је такву не воле.

И живот војнички многи памте доживотно, нарочито они што су служили „праву“ војску, мислим на некадашњу ЈНА, и мислим на дружење и другарства проистекла из ње. Свака војна јединица је била „Југославија у малом“. Није реч, видећете, о југоносталгији, већ то је „војска и по“ била, незаборавне животне приче. А, „копча“ с лубеницом, па, прочитајте причу која следи:

Војник Вој био је стваран лик. Мали велики човек. Војничић по конституцији, али војничина по другарству, обуци, доброти, култури, васпитању, традицији..., а тек какав послужилац на противавионском топу... Окосница колектива. Дошао професор Вој(ислав) у Гарду, из малог удаљеног места Екс Југе.

На пешадијској обуци, негде по београдском Бањичком вису, обраслом некошеном травом, близу данашње ВМА, око поднева, кад ни вода из чутурице није много помагала да утоли војничку жеђ, утабаном земљаном стазом пролази пуна приколица лубеница, ушушканих у сламу, коњска запрега. Незабораван призор, нешто као урбана фатаморгана. И пригушени уздаси војника као на „лутку са насловне стране“, и погледи ка лубеницама, и војничка дисциплина...

„Друже десетаре...!“, „Друже водниче...!“, „Друже поручниче...!“... Допиру све гласнији гласови до капетана, секунде су у питању, као оне противавионске, док приколица лагано пролази... А, капетан, командир батерије, млад школован старешина, брижан за своје људе, не треба му много да закључи, тренутак за: „Десет минута вооољ-но!“ и одмах довољно гласно довикну човеку на приколици: „Лубенице - стооој!“.  Истог тренутка вади из џепа „позамашну“ папирну новчаницу и позива батеријског ћату да покупи и остале прилоге, ко колико има, па да „за све паре“ купе лубенице.

Скоро свако одељење је већ другарски поделило по целу лубеницу, свима довољно, сви једу, презадовољни. Време се сада мери минутима. Капетан ужива у слози свог војног колектива. Размишља сталожено о људској снази која се у колективу ваља. Задовољио се залогајем-два лубенице и назначава потчињенима место где ће прикупити остатке, да не остане ништа на терену разбацано.

Војник Вој, својим ужурбаним кретањем по полигону и својим наумом, испрва није изазивао посебну пажњу осталих, ни војника нити старешина, али када су схватили да се с већим парчетом лубенице на бајонету упутио право ка командиру батерије, капетану, који га је с благим осмехом само посматрао, а остали су се већ спонтано примицали да одложе остатке лубенице..., зауставио се и војнички гласно обратио, сви су јасно чули:

- „Друже капетане, ово срце из највеће лубенице припада вама... У мом крају и породици васпитани смо да глава породице увек треба да добије најбољи део како би био способан да води рачуна о свима, а ми када будемо најистакнутији у нашим породицама требало би да се према нама наши млађи понашају исто овако! Наша јединица, сада је наша породица!“

Није вредело капетану да се нећка, био је напрасно „разоружан“, није желео да им квари вољу, јер у свим очима припадника своје противавионске батерије приметио је одобравање. Поделио је добијено СРЦЕ ИЗ ЛУБЕНИЦЕ са својим командирима водова. Лекција на отвореном! Необична, незаборавна, несвакидашња... А, облачак прашине иза приколице с лубеницама развејавао се пред ужареним београдским асвалтом који је вијугао ка првим бањичким солитерима.

Командира, пред улазом у гардијску касарну, из дубоког размишљања пренула је песма, повео ју је, а ко би други, војник Вој: „Ој, капијо отварај се сама, иде војска нашег - Капетана...!“