ШУМА ЗА РАЗМИШЉАЊЕ

Жути аутобус градског превоза... Није била гужва..., ко је желео могао је да седне, а неки су радије „удобно“ стајали....

Када сам ушао на средња врата и погледао напред-назад, да ли су унутра случајно „бели контролори“, нисам журио да „оверим“ БусПлус карту за вожњу, ипак, и то сам лежерно учинио...

Учинило ми се да ће један „надобудни тип“ брзо завршити разговор преко мобилног, па нисам „нарочито“ обраћао пажњу. Разгаламио се Неувиђајни, поред отвореног прозорчета, па не знаш да ли се његов „саговорник“ налази: поред аутобуса, на тротоару, преко пута улице, с оне стране парка или реке, на другом крају града, у другом граду... Дере се толико гласно да се и возач жутог аутобуса, тек сада примећујем, већ добрано изнервирао! Што се он више дере „преко мобилног“, остали у аутобусу све више ћуте! Не можеш од њега ни да зинеш...

- Брааатеее, гледао сам – Брата Великог..., разззумешшш! Схваааташшш! Ма, неее...тебрааа... А, ш'а мислиш, да оно испод јоргана... Братеее, пази кад оно руке... видело се где су! Немој, бррааатеее!!! Капирраашшш! Сигурно су се, братеее, кресссс... Разззумешшш! Схваташшш! Ма, пооосссто... Риаллли...

„Шака јада“ од човека и малтретира цео аутобус; неки би да у „миру пријатне вожње“ тихо ћаскају..., неки би да прелистају новине..., неки би само да мало уживају гледајући кроз прозор..., неки тобож дубоко замишљени „троше“ време „анализурајући“ занимљиве (како год!?) сапутнике...,  неки би да сачине у глави „план кретања“ када изађу из аутобуса...,  неки би да се још једанпут „преслишају“ око приоритета скорих обавеза..., возач би желео више мира како би се концентрисао на вожњу... А господин Надобудни „меље ли меље“, „ма, разбија од галаме“... Нема шансе да „повежеш“ сопствене мисли, о концентрацији ни речи!

Небулозни разговор, без имало скрупула, вулгаран, појачан „канцерозним“ језичким изразима, речима, поштапалицама, туђицама, нонсенсима, најлошијим естрадним призвуцима...

Сапутници својим беспомоћним погледима, као да „траже“ и „прелиставају“ остале, ко би могао да Будалетини „мутира тон“... Хтео, не хтео, осетих се прозваним, јер циљали су, биће, на моју корпуленцију. Уливао сам им, вероватно, највише поверења...! Покушао сам да се суздржим... Да је све то било у неком „ружном сну“, не знам како би се даље одвијало..., али када сам Му пришао и покушао „лепим“, добио сам оно што „(ни)сам заслужио“ – ружну јаву!

- Господине, може ли мало тише, смета нам... Уствари мени смета (Мислим, као да не изгледа демагошки!), хтео бих нешто да размишљам док се (пре)возим, али од ваше галаме не могу да се концентришем...! (Већ замишљам аплауз, на отвореној сцени!) (Кад, оно...!)

- Иди у шуму ако ти смета, па тамо размишљај...!? – одбруси Неувиђајни! Није ни трепнуо...!

Имао сам две могућности: или да га „развалим“ за сва времена и (од)робијам(!), или да изађем из аутобуса на првој станици, која је већ била на видику!

*
Пар секунди касније... Док је аутобус одмицао, ужареним асвалтом, „жутом траком“..., сетио сам се анатомије, „жуте тачке“ (мрље)' у оку, дна очне дупље, стреса и високог крвног притиска... Све је то узрочно-последично повезано... Осврнуо сам се, ради малог теста, да видим докле је отишао  тај жути аутобус... Подаље, уз све тању жуту линију на асвалту, још се није претворио у „жуту тачку“. Нема ни шуме у близини! Сунце „окачено“ о подне...!

Добро је, помислих, само кад данас нисам доживео – ЖУТУ МИНУТУ...

Погледам доле, на БУС стајалишту, пикавац до пикавца, бачени неугашени; а има канта за смеће, лепа бетонска, са лименим додатком за гашење!