ЗБОГ НОВИНАРСКЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ

Ноћас сам сањао необично „кратак сан“... Сан у коме ми се, накратко, све у глави „окренуло“... Чак се и „лупа“ однекуд у сну нашла, да „увећа“ ствари на свој начин.

У јави сам небројено пута маштао да једнога дана, макар „пет минута“, као виши фудбалски тренер и искусни новинар, и ја седнем у удобну фотељу у студију новог спортског ТВ Канала, тамо где сви изговарају оно естрадно: „сјааајнооо...“, да бар два-три пута коракнем по прелепом тепиху у студију, да (по)гледам одједанпут десетак малих екрана – „пуних спортова“, да кад и мени једанпут тамо накаче „бубицу“, обасјају место где седим најсјајнијом светлошћу..., и када се, напокон, укључе све камере и слика крене „on air“, па чим проговорим прву реченицу, а оно „крупан кадар“ и подно мојег попрсја засветлуца потпис имена мојег и презимена... Јој, само да и мени ниједанпут не излети из уста реч: „сјајно“, да се не обрукам?!

- Уууу-Ваааууу...!

*

И би дан...! Улазим у предворје зграде „чувеног“ (новог) спортског канала, као у неки назови клуб, са још „чувенијим“ спортским коментаторима, о којима сам на стотине пута већ врло „детаљно и аргументовано“ примедбовао по разним спортским форумима, највише управо на њиховом сопственом. Хааах! Наравно, не по добру, већ по далеком од добра, када је о коментарисању спортском реч. Јесте, било је ту свакојаких речи и „квалификација“ њихове (не)стручности, али узалуд, њих то „није па није“ уопште дотицало... Ни недовољна писменост, ни небулозност, ни лоши дикција и интонација, ни естрадни начин... Упропастише нам начисто уживање у спортским преносима! Једино да „муте“ тон, али... Ипак, највише их је погађала моја упорна тврдња да не верујем да су они учени новинари, са новинарском школом и дипломом, те да, вероватно, нико од њих (ни) нема новинарску легитимацију. Но, опуштено...!

Прикривам узбуђење, изазвано превеликим „поштовањем“, али и због решености да коначно „скинем маску“, да их изненадим, јер досад сам пар година на форумима постовао само под „ник-нејмом“. На рецепцији, траже лична документа што сматрам сасвим нормалним! Гледају, па (за)гледају моју нову личну карту... Размишљам... Уосталом, (за)што да размишљам о било чему, имају они своју процедуру...! Узбуђење се постепено стишава, а на лице ми се лагано враћа лежеран осмех шифрован као „Ц-7“...! Међутим, они ме још више (за)гледају, некако, испитивачки... Не, нису они ни слутили да сам ја онај чувени форумашки примедбар са још чувенијим „ник-нејмом“, већ чисто, онако – процедура(лно)!

- Извините, господине, претпостављамо да знате у какву ТВ Кућу улазите, морамо јеш нешто да вас питамо, чисто провере и превентиве ради, па вас молимо да пођете са нама у суседну просторију! – примећујем већу дозу њиховог снебивања, питам се шта је кренуло наопако!

- Господине, претпостављамо да немате код себе неко оружје, али није ни то толико важно..., него, да немате случајно НОВИНАРСКУ ЛЕГИТИМАЦИЈУ, уредно оверену за текућу годину...

- Имам, изволите...! – као да сам знао да ће ми затребати, али ионако за њу увек има места у мојем новчанику..., пружим је поносно...!?

Тек, тада настаде „паника“... Устукнуше сви бар корак-два уназад, некако забезекнути, а руке као усред „шеснаестерца“ ставише позади да их „лопта не удари случајно у руку“... Први међу њима, ваљда да „скрати процедуру“, тихо рече:

- Извините господине, речено нам је да улазак у просторије „Студија“ ове спортске ТВ Куће, нажалост,  можемо одобрити само онима који немају новинарску легитимацију Удружења новинара Србије...

*

Мал’ се нисам у сну „онесвестио“...! Презној'о се јесам! Мал’ не „оде“, у неповрат, цео санак пусти...!

Поприлично постадох од себе самог „одузет“, угурах мале мекане „слушке у ушке“, и реших да најпре прошетам, чисто „сабирања“ ради! ~ А, онда, правац на „комп“ и још „жешћи“ клик на Форум...! Наравно, под својим неуморним „ник-нејмом“.

Није због мене, мене ми, већ због очувања нашег језика и спортске терминологије, од кога (?) од данашњих спортских коментатора. Брига ме за њихове – „шишкице и фризурице“! ... Oh, wait!

ТРИ ВРСТЕ НАЧИНА

Наслов ТРИ ВРСТЕ НАЧИНА лепо звучи, не значи много, делује опуштено (!), али је сасвим могућ „начин“ подстицања на лагано размишљање, поготово уз мирис и укус одабране „врсте“ омиљеног напитка...?! Није засигурно пуко пропуштање песка кроз прсте.

Да ли су ВРСТЕ и НАЧИНИ, у извесној мери, једно те слично? Нису! Да ли могу заједно или једно уместо другог? Не могу, баш! Када су по редоследу ВРСТЕ НАЧИНА делују прилично „хармонично“. Али, чим обрнемо на НАЧИНИ ВРСТА мало „гребе уши“, теже је прихватљиво, и не „звучи“ довољно добро, бар на прво слушање. Али, веома често су заједно у многим реченицама, близу чак. Шта више, одлично се слажу и допуњују.

ВИДЕО *ЧКА НАДЗОР

(Само одабирано премотавањем, и приређивано. Жива истина! А, има тога још, иха'хааа!)

Ни посебан УВОД нити ЗАКЉУЧАК овом блог посту, тврдим, уопште нису потребни! Све је „транспарентно“ и подложно „експланаторном скринингу“. Али, стварно!

* * *

~ Двојица седамнаестогодишњака...(?!): Брааате, мој-не да ми причаш, у *чку материну, што морам да идем у школу сваки дан. Те-бра, братеее, ја све знам, брате, нека иду у лу-шко они што ништа не знају, нека тамо уче, све да науче, *чка им материна. (млати торбом, нервира се, корача хистерично у простору од свега пар квадрата...). Сваки пут, сваки дан, брате, неки колоквијум, тест, оцењивање... *чка им материна. Наслажем брате за један дан кечеве, па после ко ће то данима да поправља. Кажем бре, те-бра, ова школа је највећа глупост, ш'а ће ми то у животу, *чка му..., кад све знам. Брате-брате, знаш, нека тамо иду они који треба да уче знање, схваташ, капираш, брааате, конташ... Стварно, мислим, брате, еееј, брате-брате...! ... Све у *чку...! (шутира по асвалту и травнатој површини све што му на ногохват).

СИНДРОМ „ЛАВЉИ КАВЕЗ“

Нема синдром „лављи кавез“ онај који у лифту „само“ прегласно говори уз мобилни телефон и непрекидно нервозно неконтролисано „цупка“ с ноге на ногу.

Нема симптома поменутог „синдрома“ ни који чим се наслони на зид фасаде нечије успутне куће, па истовремено подигне једну ногу уназад и својим уобичајено прљавим ђоном патике бесомучно „шмиргла“ зид иза себе све до „основне боје“; небригајући колико се власник куће трудио око изгледа фасаде и колико га је то коштало.

Изгледа, да немају „синдром“ ни они који треба свакодневно да иду у основну или средњу школу, а боје се дужег боравка у „затвореном и ограђеном“ простору па „мало“ хистеришу.

Нема „синдром“ ни неко ко у својем стану „одврне“ омиљену му музику толико да с оне стране зида комшији подрхтавају „стаклићи“ и „порцуланци“ у витрини док он прстима обеју руку „клавира и бубња“ по свом намештају, где год стигне.

ДАМА СА ШЕШИРОМ

Оводневна наметнута тема у медијима о ММФ (скраћеница позната), па, к'о велим, да сно-блогујем нешто корисно и поучно. Елем...

Наш познати финансијски стручњак, економиста, кажу професор на Економском факултету; силни докторати, стручни чланци, предавања (и ту и тамо), највише функције у странци и влади, управни одбори, агенције за приватизацију, домаће и међународне комисије... Волео да се појављује у јавности и да говори. Средина прве деценије трећег миленијума. Демократске снаге. Отима се Европа око Њега (намерно велика почетна слова: Њ, О, Г...), али и Он око Европе, и то „Без алтернативе!“... Супруг, отац, озбиљан човек. Избелели му и коса и брада...  Подуже га већ нема у јавности, кажу: „заспао“ ономад, утонуо у дубоки сан, и не могу да Га пробуде! Не помажу ни прангије... Кажу да не би помогле ни трубе из Гуче, наводно, Он не „реагује“ на ту врсту музике...

Нагађали људи који Га (нај)боље познају, шта је Он то могао толико да сања кад још увек не могу да Га пробуде(?). А нико и не помишља да, можда, баш Он сам не жели да се пробуди!

Нагађају... нагађају... нагађају...! Није лако разумети „туђи сан“.

ПЕДАНТНОСТ БЕЗ ГРАНИЦА

(Сан по Чехову)

Чудесне су могућности снова, да померају и временске и просторне границе. Тако, оно што је Антон Павлович Чехов писао крајем 19. века, дубоко се урезало и урезивало у људску свест до дана данашњег. Највише у поредак наше свакодневице, али ништа мање ни у поредак наших снова. Још тада, Чехов је указивао у својим кратким приповеткама, да „поредак ствари“ захтева да и лепо, а не само рђаво, има границе. Чак и најлепша храна, на пример, ако се прекомерно узима, изазива бол у желуцу, штуцање и крчење у цревима.

Док се, успављујући се, као (још увек) будан посматрач живота, присећам неких главних јунака из Чеховљевих минијатура, и шта би они данас могли да нам поруче, „искаче“ из полутаме лекарски помоћник Јегор Никитич, из приповетке „И лепо мора имати границе“, који је лечио и неку тадашњу оболелу „тетицу“.

ЛЕА СПАВА ГОЛА

Пре тачно три деценије. Једна од тада бројних касарни ЈНА с називом „Маршал Тито“. И прва генерација жена војника (лингвисти би рекли – војникиња), пријавиле се добровољно да служе војску, „равноправно“ са мушкарцима, али, у засебном опитном воду. Било је у том тренутку жена у униформи у многим гарнизонима тадашње државе Југославије. Најчешће у јединицама везе, свих родова и видова војске.

Командир „женског“ опитног вода, у овој нашој занимљивој причи, био је капетан, ожењен фамилијаран човек – официр и џентлмен. Жене војници биле су смештене у павиљону, у простору колико и за целу мушку пешадијску чету, више него троструко. Без кревета на спрат, са пространијим делом за тоалет и личну хигијену, топла вода, мала чајна кухиња, просторија за прање сушење и пеглање рубља, велико огледало, сошка за сукњу и хула-хопке, објекат у најлепшем делу касарне окружен зеленилом, засебан улаз... – као хотел „Б“ категорије. Простор неприкосновен! Могли су једино да улазе, али уз посебну најаву (и „одобрење“), само њихов командир и дежурни касарне. А, десетари су спавали у другом објекту. У саставу те необичне јединице била је и „јунакиња“ ове приче – двадесетогодишња далматинка Леа.