НЕМАШ ВИШЕ ВРЕМЕНА

(Поетски есеј – оглед)

Тај осећај кад једно за друго више нема(ју) времена.

Они који нису у стању да се препознају, јер не умеју.

Бесмислени су тад и закључци и оптужбе и питања...

*Можда: „немам више времена за тебе“ = к р а ј ...!?

*  *  *

Немаш више за мене ни..мало времена...!

Дозвољаваш да себе тек тако поништиш.

Не чујеш акорде звиждука који те позивају.

Сигуран талас који те носи, одувек губиш.

Олако шаљеш зраке који мене одбијају.

Уместо збогом, кажеш да немаш времена!

Отвореност заклањаш призивањем манира.

Понашаш се према мени и хладно и круто.

Не препознајеш више ни сопствену љубав.

Не примећујеш више у трави бело и жуто.

Напушта те осећај за кишне капи на уснама.

Намах почнеш да се препушташ ветровима.

Кажи ми ишта само не да немаш времена!

Вољену особу претвараш у некаквог странца.

Инат и хирови зачас изроне из твоје душе.

Очекујеш љубав, само каквом је замишљаш.

Уместо два прстића, не можеш без ланаца.

Никад ми више не реци да немаш времена!

Не умеш да зрело закључујеш, није ти дато.

Непромишљено доводиш себе у заблуде.

Неозбиљно расплићеш све годинама ткано.

Од поноса до гордости једна сен те дели.

Није ни чудно што за мене немаш времена!

На несигурним темељима односе градиш.

Тестови виртуелни развијају лажна уверења.

Моје манире на умишљену вагу стављаш.

Критике сматраш тек досадним лекцијама.

Кад неко не уме, он нема довољно времена!

Моје лепо поступање прво треба да заслужиш.

Исте грешке чиниш и незрело их понављаш.

Мисли би требало да ти се шире, а не сужавају.

Уместо да ми крила отвараш, ти их спутаваш.

Робујеш ванвременим излизаним каприцима.

Кажеш ми да немаш више за мене времена!

Несвесно, али време се увек због тебе топило.

Љубав је снажан бљесак који дуго заслепљује.

Тик испод површине потмуло се крије мржња.

Мудрост је једина која сјај љубави продужава.

Тврдоглавост безочно потапа лепа осећања.

Приказујеш се успешно у окружењу ближњих.

Удаљавање уз речи: „немам времена“... Хеј!

Говор лицем и телом све више личи ти на позу.

Покрети твоји прерастају у одбрамбени став.

Твоје мисли обликују знакови споредности.

Реакције су ти прилично лако предвидљиве.

Досежеш до недовољног система вредности.

Непосредност ти јењава као цвет на асфалту.

Делиш лекције без далекосежнијег покрића.

Неспособност да ме дуже задржиш поред себе.

Несхватање шта све води ка губљењу времена...

Остаје тако све мање времена, али – за тебе!

*

П. С.

Ако имаш мало времена – промисли! Можда си то Ти.

Али, ако немаш времена, ни коментари нису битни...!

На некога се односи по који ред, на неког много више.

Белешке у другом лицу једнине, најчешће љубав пише.

МОЈЕ ПОЕТСКО ПИСАЊЕ

ПРЕ*ПЕСМЕ

Песме моје имају непарно ствофа, као у букету.

Најчешће је седам, мада док пишем не гледам.

Увек су неком посвећене, и у посебном пакету.

Док их спонтано стварам, сав им се увек предам.

*  *  *

КАКО ПЕСМЕ ПИШЕМ?

Песме моје саме се пишу

а стихови, строфе и риме

извиру из мојих промисли

тек када саме то пожеле,

никад их не приморавам.

Потапшу ме по мислима,

из њих се бујично њишу

не под окриљем немисли,

некад као пахуљице беле,

не подносе да их убрзавам.

Дотакну ми нечујно чула,

дубоко се у мени врзмају,

из клице их потакну кише

или дуге летње ноћи вреле,

буде ме некад и кад спавам.

Узбуркају ми музе ненадано,

огласи се флаута или фрула,

снагу чудну мисли тад имају,

речи се складно саме ређају,

као песник, ја их одобравам.

Боље је кад се појаве зреле,

јер песме тад одмах засијају,

привлаче и лакоћом одишу,

док их читаш делују стварно,

и другима осећања милују.

Стихови вијугају валовито,

само је привидно све равно,

око свачије душе се свијају,

тихо се пред очима простиру,

као на ветру полегло жито.

Песме моје, грле немарно,

никоме се оне не удварају,

зраче искуством и истином,

хармонију речима остварују,

кад је хладно греју топлином.

*  *  * 

(Д. П, 28-31. децембар 2016, Земун; песме моје, ех, моје песме...)

     **Фотке: (1)У мом 21. новобеоградском блоку...(2) почетком зиме...

ПОСЛЕ*ПЕСМЕ

Овога пута, избегавао сам очевидну и строгу риму,

пустио да се из строфе у строфу смерно преплиће.

Стиховано казивање ствара сасвим посебну климу,

а песник сваку своју песму негује, као жена цвеће.

МОЈЕ О ПРОЛАЗНОСТИ

ПРЕ*ПРОЛАЗНО

Не би „време брисало све“, да није вечне пролазности.

Пролазност покреће непресушном енергијом кретања.

Пролазност вихори између и садашњости и прошлости.

Пролазност сведочи о тајнама – и растајања и сретања.

* *  *

ПРОЛАЗНОСТ

Пролазност кад неко помене

помислимо најпре на – време,

како се оно једносмерно креће,

кад дође зима, чекамо пролеће.

Пролазност се различито поима,

свако неки инструмент свој има,

да мери лични животни садржај,

сваки значајан доживљен трептај.

Пролазност није тешко мерљива

мада уме да буде мало варљива,

многи су тога свесни, неки не хају,

од живота узимају, али му и дају.

Пролазност често да указује воли

како нас време не чека нити моли,

свако има разне животне прилике

једнако се броје и мале и велике.

Пролазност у прошлост премешта

оставља нам данашњост без ишта,

одлаже и ружно и лепо до сећања,

учи нас: никад више нема враћања.

Пролазност одмах простор ствара

и нове животне странице отвара,

сваком његову уписану причу нуди

тако увек изнова уснулу наду буди.

Пролазност нема стварну будућност,

нема ни стварну заједничку вечност,

пролазност је као један по један трен

подједнако остварен – и његов и њен.

*  *  *

(Д. П, 23-24. децембар 2016, Земун; пролазност је неминовна...)

     *Фотке: (1) Ваш блог песник некад... и (2) ових дана...

ПОСЛЕ*ПРОЛАЗНО

Не казује се о пролазности крупним речима,

нег' тако да пролазност свако може разумети.

Пролазност је свима исто својствена и људима

и биљкама и животињама, треба само умети!

ЧИТАЧИ И ЧИТАОЦИ

Само немој, док ово читаш, да се препозна(је)ш, зато ћу

најпре да се одмах оградим: овај текст углавном није мој,

већ је плод шврћакања моје несташне „блог лупе“, која је

неуморна кад се докопа макар милиграма слободе.

Моја „блог лупа“ као да слути дугу хладну зиму током

које ће се, уз ватру или већ неко грејање, у рукама наћи и

књига, више него што би било уобичајено. Уз књигу је

лакше поноћ дочекати, а уз сан брже се стиже до јутра.

ГОВОРИ, НЕ ПРИЧАЈ!

Причање је преплавило електронске (и штампане) медије, јавне

скупове, седнице и састанке, телефонске линије..., из чега следи

закључак да се у животу и свакодневици одустало од озбиљног

мишљења и одговорног промишљеног казивања. Глагол причати

потпуно је код нас потиснуо читаву породицу окупљену око говора

и говорења. Да се најежиш кад усред једне те..ве рекламе, за

неки пакет за „мобилно“ телефонирање, проломи се агресивно и

перфидно сугестивно: „Причај, причај, причај...!“. Промишљаш:

није то баш случајно! Заиста је веома перфидно осмишљено.

КОМУНИКАЦИЈА..ЦИЈА..ЦИЈА...

Сенке у подне... Мој пас Гаро и Ја...
Можда последњи децембарски сунчан дан.
*Фото: 11.12.16, обронци Фрушке горе.

*  *  *

Није само важно да се појавиш јавно у писаној форми

– словима. Важно је да оно што напишеш буде јасно,

смислено, дотерано... Преконтролисано. Бар још једанпут

да прочиташ пре него кликнеш. Јер, ако неколико написаних

речи освану отворено на друштвеној мрежи, сматра се да би

требало јасно да казују оно што не би требало априори

да се подразумева. Није добро очекивати да ће та „откуцкана“

слова или речи остати само у кругу оних који су твоји, на

пример, на фејсбуку „пријатељи“ (лајкери), или на Твитеру

„пратиоци“ (фоловерси), или на форумима „форумаши“...

ТИШИНА НИЈЕ ЋУТАЊЕ

*(поетски есеј – оглед)

Тишина није што и ћутање. Док је ћутање напор, у

тишини најчешће проговара једино смисао. У тишини

свега има, али само онолико колико треба. У шапутању

говоримо само оно што се мора рећи, споразумевамо се

погледом и мимиком... Вештим и јасним „очијукањем“.

Тишина је старија од шапутања. Тишина не шапуће!