ЧИТАЧИ И ЧИТАОЦИ

Само немој, док ово читаш, да се препозна(је)ш, зато ћу

најпре да се одмах оградим: овај текст углавном није мој,

већ је плод шврћакања моје несташне „блог лупе“, која је

неуморна кад се докопа макар милиграма слободе.

Моја „блог лупа“ као да слути дугу хладну зиму током

које ће се, уз ватру или већ неко грејање, у рукама наћи и

књига, више него што би било уобичајено. Уз књигу је

лакше поноћ дочекати, а уз сан брже се стиже до јутра.

Руски писац Антон  Павлович Чехов има у својој приповеци

једног необичног јунака, читаоца, читача књига. Тај његов

јунак воли читање, али не због описаних догађаја и односа

или стилских врлина штива. Његова пажња је усресређена

на слова. Чита све што му дође под руку, од романа до

уџбеника, не да би нешто доживео и научио него да би

уживао у могућности срећног повезивања знакова у појмове.

Задивљен је открићем да појединачна слова к..у..ћ..а, кад се

повежу дају нешто што му је из живота веома познато.

Нешто слично можеш, често, запазити у париском метроу,

предвече, у време кад се људи враћају с посла. Изнурени,

неиспавани, заглушени буком и жагором, појединци читају неке

углавном тривијалне ствари журно окрећући страницу за

страницом. Тешко је веровати да им ишта од прочитаног улази

у главу. Таква врста читања личи на принудну неуротичку радњу.

Има и један епиграм, томе посвећен: „То су читаоци новог кова, /

У повратку с посла по четврт сата, / Читају ко реченице а ко слова, /

Смисао целине мало ко (с)хвата.“

Ако само „бацимо поглед“ на данашње нам друштвене мреже,

најчешће на најмасовнијем Фејсбуку, и погледамо објављене

статусе који бесомучно искачу с површине екрана – компјутера,

лаптопова, „паметних телефона“... – и те како се намеће утисак,

и запажање да многи „лајкују“ садржаје усмерене за површне

читаче, а веома ретко за интернет читаоце. Нажалост, несвесно.

Питање, ако једног дана неко науми спомен обележје,

можда и у твојем граду, које би требало посветити читачу

или читаоцу (?), неће бити уопште проблем, јер таква дилема

спада у ред измишљених. Јасно је! Наравно! Ако мислиш на

Чеховљевог јунака, на прегледача електричних бројила,

или на оне из париског метроа, или на преносиоце несувислих

електронских порука на друштвеним мрежама..., онда је

реч о – читачима. Ако имаш на уму сувисло, разумом

обдарено и за књижевну уметност осетљиво људско биће,

па и онај ко обитава на друштвеним мрежама а сасвим свестан

„шта чини“..., онда је реч о – читаоцима. Читалац уме да

одабира и дели садржаје који привлаче пажњу читаоца.

Док читачи, најчешће несвесно, налазе „своје сродне душе“

међу пуким читачима. Но, само да читачи не превладају...!?

Гране смокве, оголеле, ових дана...