ГОВОРИ, НЕ ПРИЧАЈ!

Причање је преплавило електронске (и штампане) медије, јавне

скупове, седнице и састанке, телефонске линије..., из чега следи

закључак да се у животу и свакодневици одустало од озбиљног

мишљења и одговорног промишљеног казивања. Глагол причати

потпуно је код нас потиснуо читаву породицу окупљену око говора

и говорења. Да се најежиш кад усред једне те..ве рекламе, за

неки пакет за „мобилно“ телефонирање, проломи се агресивно и

перфидно сугестивно: „Причај, причај, причај...!“. Промишљаш:

није то баш случајно! Заиста је веома перфидно осмишљено.

Чим је моја „блог лупа“ уочила ту одлику и „појаву“ у нашем

језику, без разлике на писани и усмени начин комуницирања,

на скоро свим нивоима, прво би могао помислити на Вуков

завет „Пиши као што говориш“ и могућност да се он ускоро

окрене у „Пиши као што причаш“. Наопако! Невероватно је

толико одсуство слуха за „значењске преливе“, толика „небрига

за достојанство општења“, за „смисао и носивост лексике“.

Под наводницима је издвојено оно што је позајмљено из

једног занимљивог чланка који се односи на ову издвојену

тему – говорење или причање, није уопште свеједно!?

Аристотелу се приписује исказ да „треба размишљати са часним

људима, а причати са простим и недостојним“. Можеш слободно

парафразирати, отприлике, да „...треба значајно више разговарати

(говорити) са одговорним и промишљеним људима, а знатно мање

причати са површнима...“. У медијима, и писаним и електронским,

најављују се или појављују приче о разноврсним информацијама,

о овоме или о ономе..., пропуштајући да се исприча и о томе како

нам језик, у истој размери, непрестано појефтињује (причај..причај..

причај...!), а говор – попростачује. Зато, говори а не причај!

Глагол причати се „неуко разбашкарио у општењу и просуђивању“,

поставши „симптом менталног подетињења“... Причање умањује

озбиљност и тежину реченог. Сваки сељак (?!) осећа ту разлику.

„Ја с њим не говорим“, рећи ће кад се посвађа  с комшијом, а

комшинице ће наставити да причају, о свему и свачему, преко

плота док простиру веш на конопце. Размењиваће аброве,

оговараће, брбљаће, торокаће, ћаскаће и мрмориће, ћеретаће

и чаврљаће, наклапаће, млатиће празну сламу, распредаће

надугачко и нашироко, може им се, њихово причање никога и

ни на шта не обавезује, а завршава се без закључка, понекад уз

кафу и ратлук.

Прича се на пијацама, вашарима, на поселима, у ријалитијима,

али би се на Скупштинским заседањима, на седницама Владе,

на одређеном „високом“ саветовању, у Уједињеним нацијама

или у Савету безбедности морало говорити, беседити, зборити,

казивати промишљене речи, ако желе да их узимамо озбиљно.

Говор се повукао пред причањем, узмакао испред поништавања

основног смисла комуницирања. Та врста епидемије је без сумње

израз духовне лености, интелектуалног запуштања, површности,

одсуства бољег слуха, будаластог схватања „природности“, а тек

неодговорности како у мишљењу, тако и у деловању... Говориш,

дакле, постојиш, држиш до онога што казујеш.

А причаш да забавиш саговорника, да убијеш време, да трапавим

напипавањем, можда, дођеш до онога што осећаш и мислиш, и

што ћеш, дотакнуто, оставити онако какво ти је излетело из уста...

Говориш енглески, што је плод труда или поклон места рођења,

а причаш на Енглеском, углавном о времену, то им је омиљена тема,

не тражи искрено исповедање, а замењује садржајну комуникацију.

Једини лексем из те породице достојан уважавања је приповедање,

али се ретко употребљава, пошто подразумева нешто књижевног

дара. У свим језицима разлика је јасно повучена: to speak – to talk,

parler – raconter... Нијансу, већ рекосмо, осећа сваки сељак, али је

по варошима, посебно у електронским медијима, дошло до

„инфантилизације и културног подивљавања“. Зато, учите децу да

говоре, а не само да испразно причају!! Биће им у животу – лакше.