МОЈЕ О ОДЛАГАЊУ

ПРЕ*ГОЛА

Неки блогери олако умеју себи да признају

кад им блогоидеје намах накратко пресахну.

Можда је људски то и чинити, али прво треба

читаоцима душу своју отворити; они ће разумети.

*  *  *

БОЉЕ ДА ОДЛОЖИМ

Боље да одложим

следећи блог напис,

за бар дан-два,

јер погрешне су ми

успаванке ових дана

и мрзовољна ме буде јутра.

Кратак ми је размак

између доручка и ручка,

а падају и неке чудне кише.

Тек, и фудбалска игра

на Првенству Европе,

јесте да прија

али одмор ми знатно упија...

Непрекидно,

чини ми се

да ме упитно

однекуд гледају

познате ми њене очи,

али увек као да нешто сметну

па нам се погледи не сретну.

Чујем те између два кишна пљуска

а имам утисак да је узалудно

да ти тихо шапнем: „Ја те чујем!“.

Видим те између мноштва облака

а имам утисак да је узалудно

да ти тихо шапнем: „Ја те видим!“.

Осећам твој дах између моја два

а имам утисак да је узалудно

да ти тихо шапнем: „Ја те осећам!“.

Боље да ипак одложим

следећи блог напис

за бар дан-два-три,

јер вечере се прекасно сетим,

па ме прогањају

погрешни снови,

а имам утисак

и да ми јастук смета

па његове крајеве

подвијам под главу

да што боље

подесим узглавље.

Зато, нудим овога пута

поетски запис овако само,

уз који ми мисао немирно лута

мало овамо... мало тамо...

између „премотавања“ пропуштених

и искоришћених гол шанси;

и који скривену поруку носи:

„Само ми шапни... тихо само!“.

*  *  *

(Д. П, 15. јун 2016, Земун, око поноћи, уочи ненаписаног блога)

  *Фотке: још се у мислима љуљушкају недавне слике Егеја... ~ јун'16

ПОСЛЕ*ГОЛА

Опет ће неко рећи: „Блог ни из чега...“, али нека!

Браним се да је ово корисна и добра писања нега.

И поштовања сваког ко је навикао од мене да чека

да се огласим или из подножја или са врха брега.