КОЛИКО МНОГО ТРЕБА

(Није ово баш директан наставак претходног блог текста – КОЛИКО МАЛО ТРЕБА – али верујем да ће оправдати назив рубрике на овом блогу: ОЧИМАиДУШОМ)

*

Веома много треба! А, колико је то - много...?!

Много много, баш баш много, треба...?! Некоме ко је „лош рођен“, учинити га – добрим! Отежава што управо ти лошњаци мисле за себе да су добри-бољи-најбољи... Општи је проблем што се тренутно (да ли само тренутно?) широм светских паралела и осталих познатих нам „белосветских линија“ неупоредиво више налази осведочено лоших људи у односу на – добре.

Очевидно! Добрих људи има на овом свету, али све их је мање! (Не)Равнотежа! Народ није џаба изрекао да „рођено грбаво, довека грбаво“ (овог пута не мислим физички, већ ментално!)... Много треба малобројнији „светски добри“ да утроше драгоцених неопходних својих добрих људских особина како би успевали да надвладају овејану „светску олош“... (Ухх, опасно по живот!)

А, кад већ поменусмо наш мудар народ, онда не треба сметнути с ума, поређења само ради, поменимо и Хегелову тврдњу: „Храброст која се бори, боља је од слабости која траје.“, што би један од младих одважних међу нашим „малобројним добрим“ слободоумније преформулисао отприлике као могућ мото: „Чему живот, ако га проводиш у шупи?!“...

Ех, колико ли само много треба у свакодневном одупирању олошима или пробијању (добрих идеја) кроз њихове „одбрамбене кордоне“. Не мислим овде на тајанствену олош у „високим владајућим круговима“, или у највишим групама „владаоца из сенке“, или међу творцима „Новог светског поретка“ (или, и мало параноје, прецизније: спровођење „Велике Агенде против човека“)...

Већ, реч је о онима међу нама, или непосредно изнад нас, које знамо под именом и презименом и ликом и делом, укључујући и функцију коју обављају, знајући и како су до тих позиција били дошли или на њих бивали постављани... (А, најчешће као „кандидати“ или „експоненти“ оних малопре поменутих као – тајанствени, што'но'кажу: „Неко стоји иза њих!“)

Додао бих још, зарад бољег разумевања мојег овосмерања, да понајвише овде п(р)омишљам о оном људском олошу који се незаслужено налази „тамо где се налази“, али зато не бира средства и не „спутава машту“ како да се „тамо“ задржи и одржи „доживотно“; не марећи уопште да су баш они очевидан разбијајући, ометајући, кочећи... – „фактор“ свеколиког (макар и оптималног) развоја. Нема битне разлике да ли се олош уплиће и „бави“ науком, културом, уметношћу, спортом, политиком, здравством, екологијом, исхраном...

Ако ни после цитирања увек актуелне промисли коју је изрекао нобеловац Иво Андрић: „Што вреди говорити многима, који нису способни за једну паметну идеју, али су способни да угуше сваку замисао која никне у главама паметнијим од њихове.“, (ако) неко не успева да докучи оно што намеравам да кажем или да укажем, онда ћу покушати да будем још упорнији и конкретнији. (Нема ми друге!) И то чиним већ у следећем пасусу.

Лакше ми је да прво „бијем“ још једним занимљивим и усмеравајућим цитатом, проистеклим из умне главе какву је имао научник Алберт Ајнштајн: „Велики духови су увек наилазили на насилно противљење осредњих умова.“, како би овим текстом подупро моју крајњу намеру... Три тачке (...) овог пута јесу да бисмо мало застали и боље промислили. Јер, нажалост, кад си млад, талентован, стручан, наочит, успешан, креативан, елоквентан..., то нервира много људи! (Наравно, оне – лошњаке!)

И само реда (величина) ради, опет и опет можемо поставити питање: Колико много треба? Шта „колико много“...! Па, „колико много“ треба да ти људи, мислим на „тешки олош“, или „колико би требало“ (кад би то могло лако!?), да ти лоши људи постану бољи, разумнији, нормалнији... Да су много мање: сујетни, болесно љубоморни, некрајно умишљени... Па, самим тим и мање: безочни, бахати, обесни, осорни, надобудни, пакосни, горди, злонамерни... Приметили сте, нисам нигде поменуо да су безобразни, и слично, јер реч је о болесним особама – „тежи случајеви“.

Неретко, њихово окружење „прилепи“ им (тим „лошим људима“) и епитете: простачине, сељачине, људске сплачине... Препознатљиви су већ на „првој кривини“. Ако не одмах по својој спољашњости, а оно сигурно по стању духа, по томе ко им се улагује, по томе кога се клоне, по томе што им је глава пуна „клипова и клинова“ за убацивање у точкове онима којих се плаше да их случајно не претекну... И, надам се да вам је сада знатно јасније зашто сам се упитао или питао: „Колико много треба?“. И, верујем, да сте прво помислили: „Ауу, колико тога и таквих има, свуда око нас?“... (Ето, на то мислим!)

Не знам како вама, али мени се пред очима најпре појави неки набеђени елитиста „окићен“ најчешће олако стеченим дипломама, звањима, функцијама..., углавном „отетим“ са грбаче вредних, учљивих, скромних, уцењених, (чак и) малтретираних..., који су приморани да раде за њих; за те лошњаке који бесомучно са свега скидају „кајмак“ или се „ките туђим перјем“... А, они (лошњаци!) – тачно сте помислили – они се само пришљамче: потпишу или своје име допишу...! И тако сабирају и „подебљавају“ и продужују њихово – присуство и о(п)станак.

Не могу а да, бар на тренутак, не помислим и о томе да „Не чине место рођења и педигре некога човеком или сељачином. То се носи у генима, и то се постаје. Човек постајеш ако радиш на себи, сељачина (п)остајеш ако си бахат. И то нема везе са житељима села, варошице, града, предграђа...“; признајем, ово сам ових дана преписао са једног „статуса“ на Фејсбуку, и мало прилагодио (препознаће се аутор, сигуран сам!).

Шта има ту много да се мисли, кажем вам:
јасно је све и очевидно - и очима и душом...

Нешто мислим, ако бих сад и даље наставио да пишем о теми у оквиру „горњег наслова“, промишљања би ме само могла још навести и на помињање арогантног понашања оних којима „много много треба“ да би били бар људски „нормални“. Хајде, на пример, нека не буду ни много паметни и разумни (немогућа мисија!), ни увек нападно намћорасти и намргођени (немогућа мисија!), ни прекомерно хистерични и театрални (немогућа мисија!), ни лажно и неискрено љубазни (немогућа мисија!), ни толико незасити и незајажљиви или алави (немогућа мисија!), нити..ни... нити..ни...

Не бих тек тако могао ни да се задржим на њиховом јадном „маниру“ (мислим на те лошњаке!) да олако и за сваку „пружену им прилику или ситницу“ –  вређају, потцењују, иритирају, интригирају, набеђују, узнемиравају, примедбују, ниподаштавају, омаловажавају, оптужују, угрожавају, изопштавају...

Одлучивање таквих незрелих „руководећих људи“, надалеко мирише нечовештвом, кукавичлуком, несигурношћу... Послужићу се и цитатом који указује на штетност појаве да су све чешће „Деструктивне одлуке донете ауторитетом функције, а не знања!“, мада нисам сигуран чија је то мисао; уклапа ми се, па... Ауторитет (али какав?)?!

Но, боље да се овде зауставимо, да прикочимо, јер могли бисмо отићи (пре)далеко и у сверу мобинга у оквиру радног окружења; а то је тек тема за посебан текст! (Иритантно, зар не?!) А шта бисмо друго могли да очекујемо након овако „слојевитог“ садржаја блог текста који управо овде завршава? Да, заиста, колико много треба онима који су „лоши рођени“ или „лоши одрасли“, да постану макар мало – нормалнији...?! ~ Колико много?